У своме делу “Житије деспота Стефана Лазаревића” Константин Филозоф каже да је деспот сахрањен у својој задужбини Ресави “са десне стране од улаза у храм”. Мисли се на наос где се по правилу и налазе ктиторски гробови. Све до почетка двадесетпрвог века ово питање је остало отворено. Неки истраживачи нису веровали деспотовом биографу, већ су сматрали да се земни остаци деспота Стефана налазе у неким другим манастирима. У научним и публицистичким круговима се развила жучна полемика око тога. Свако је без одступања бранио своје ставове.

Археолошка истраживања у манастиру Ресави дала су одговоре на питање где је сахрањен деспот Стефан Лазаревић. Ову недоумицу су разрешиле антрополошке и днк анализе.

Систематска археолошка ископавања у манастиру Ресави настављена су 2005. године , под руководством Марина Брмболића, у организацији Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда. Годину дана касније, 2006. године, приступило се истраживању манастирске цркве. Том приликом откривена су и истражена три гроба (гробови 1, 2 и 3) у којима је било сахрањено укупно четири покојника.


Ктиторски гроб је откривен у наосу, уз јужни зид западног травеја. У гробу су пронађени остаци сандука положеног на два камена блока, који је био обложен опекама и обзидан у сувозиду. Преко тога биле су постављене поклопне опеке, а потом слој земље и камена – сиге. При откопавању су примећени су некадашњи трагови насилног отварања гроба. Вероватно је у покушаују пљачке евентуалних драгоцености гроб руиниран, о чему сведоче оштећења дуж северне стране гробне конструкције. У гробу, уз покојника није било драгоцености. Да ли су оне опљачкане у време пљачке гроба? Мање је вероватно да их није ни било.

У гробу нису пронађене драгоцености, али мањи комади несатрулеле тканине који су проткани златном и сребрном жицом, сведоче да је покојних сахрањен у богато украшеној одежди. Манасија је први пут пала под власт Турака 1439. године, те је могуће да је већ тада гробница руинирана и опљачкана.

По правилу, у југозападном делу цркава – маузолеја сахрањивани су владари и ктитори, те земни остаци пронађени у овој гробници могу бити остаци једино деспота Стефана Лазаревића који је ктитор цркве. То потврђују антрополошке и молекуларно – генетичке анализе. По њима скелетни остаци припадају мушкарцу старости око педесет година, колико је деспот и имао у тренутку смрти (1377 – 1427).

Днк анализе псу потврдиле први степен сродства са кнезом Лазаром (99, 93%). На основу анализа дугих костију израчуната је средња телесна висина покојника од 178 ± 4 cm. Деспот Стефан је заиста био висок за своје време. У документима се могу наћи подаци о деспотовом здравственом стању и о његовим војним походима у којима је, верује се, било и повреда. Наташа Миладиновић – Радмиловић са Археолошког института открила је повреду на десној надлактици. Мисли се да је то била повреда меког ткива праћена упалом и инфекцијом. Обе бутне кости имају трагове болести и повреда. На десној бутној кости уочен је правилан вертикални рез који је могао бити начињен само у току хирушке интервенције прецизним хирушким ножем. На левој бутној кости постоје трагови повреда. Промене на костима указују да је покојник дуго носио оклоп, јахао и користио мач, што одговара опису деспота – витеза од стране његовог биографа. Опис деспотове смрти од стране Константина Филозофа потврђује и антрополошка анализа. Деспот је умро од можданог удара или од инфаркта срца. Промене на десној кључној кости и на грудној кости, научници оправдавају лошим стањем крвних судова. Постоји и претпоставка о тромбози после хирушких интервенција. Документи нам говоре о боравку дубровачких лекара на двору у Србију у време кнеза и деспота Стефана.

По завршетку антрополошких и молекуларно – генетичких истраживања, остаци деспота Стефана Лазаревића су похрањени у посебан ковчег – кивот који се налази у манастиру Манасији.

Деспот Стефан је умро у лову 19. јула 1427. године, “представи се године 6935, у 19 дан, месеца јула, у суботу,у пети час дана”. Овако Константин Филозоф описује деспотову смрт: “…и док је још ловио, узео је крагуја на руку своју. Узевши га, није га носио како треба, он, који је досад све како треба и на удивљење изводио и чинио и нагибао се на једну и на другу страну као да ће с коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше, а то беше свима дирљив призор, испустивши само један глас: “По Ђурђа, по Ђурђа”, говораше. И тако ништа није говорио до ујутру, када и дух свој предаде господу”. Укоп је обављен брзо, а сахрану је организовао војвода војске Радослав Михаљевић, “због брзине времена брзо га спремивши положише га у цркви”. Српска православна црква је 19. јуна, односно 1. августа 1927. године канонизовала деспота Стефана. Слави се 19. јула по јулијанском, односно 1. августа по грегоријанском календару.