“Не, нећу се вратити”, овако почиње култни роман Драгослава Михиловића “Кад су цветале тикве”. Али ово није прича о Љуби Врапчету, већ о Јелени и Драгану Радосављевићу. Јелена Гроздић Радосављевић је крајем октобра са двоје деце отишла у Немачку. Њен муж, лекар Драган Радосављевић је отишао пре девет месеци, почетком фебруара 2021. године.

Јелена Гроздић је била запослена у Техничкој школи и у основној школи у Ресавици као професор хемије; иначе, она је дипломирала хемију – има звање: хемичар за истраживање и развој.

Њихова борба траје скоро две деценије. “Деспотовац је леп за живот, али… Ми имамо кућу у Војнику, мало нам је фалило, али…” Драган је лекар, завршио је медицински факултет, радио је четрнаест година на одређено. У нашем Дому здравља је радио у разним службама ( општа пракса, хитна, кућна нега, у абулантама у Великом Поповићу, у Ломници…), али никако да добије решење за стални радни однос. Стално нека Политика! А кад је схватио да неки “политичари” који су на једвите јаде завршили факултет, или још горе, који су купили диплому, а и не знају шта значи висока школа (што би наш народ рекао: “Нису ни прошли поред факултета”), одлучују и одређују ко ће да се запосли, ко ће да добије специјализацију и друге ствари, окренуо се и отишао.

Добио је посао у граду Фирт, недалеко од Нирнберга у Баварској. Фирт има око 120000 становника, али цео мегалополис око Нирнберга броји око 2,5 милиона људи. “Узели смо стан у центру Фирта, код катедрале, могуће је изнајмити и кућу, али даље од центра; овако је све на дохват руке, није нам потребан ауто, градски превоз беспрекорно функционише…” После разговора са директором клинике, добио је посао. Наши лекари су цењени у иностранству, јер су овде, у Србији, били упућени да одрађују разнолике послове, “као у ратним условима” . У Немачкој, на клиници, где је скоро све уређено (кажемо скоро све, јер живот, па ни смрт, није могуће до краја ушемити), лекари су уско специјализовани за ускостручне послове. Остало не знају. Стога су наши љуиди лепо примљени, цењени и добро плаћени.

Захваљујући интернету, доступност информација је велика, па и појединци, не само са високом школом, већ и са нижом и средњом стручном спремом, налазе посао и место за себе у Западној Европи. Трошкови живота су скоро исти, али су плате више пута веће. Људи не одлазе само због егзистенције, људи желе да живе у “уређеном систему”, да деци обезбеде живот са далеко више опција и бољим образовањем. А да то образовање, тај труд, од друштва, тј. државе, буде респектован, уважаван, плаћен, а не да тамо неки “менаџери са купљеним дипломама” коло воде, а ви који сте безмало здравље изгубили учећи, треба да слушате њихове небулозне одлуке. Дакле, поред економског разлога, ту је онај да код нас “закони не важе за све једнако”, увек лоша “политичка ситуација” и негативна друштвена селекција… “Рекла сам Драгану : Видиш ли ове што седе у првом реду у општинској скупштини, где су им деца, или су већ отишли у велике градове или планирају карту у једном смеру, свако има стан у великом граду. А овде воде политику”, са пуно емоција говори Јелена.

Деца ће поћи у школу. Следи период прилагођавања. Јелена већ увелико учи немачки језик. Има намеру, а и изгледно је да посао нађе у лабораторији, где ће се бавити испитивањем нафте и гаса. Диплому хемичара је нострификовала, што су немачке власти признале и прихватиле. “Тако ћемо покушати, а надамо се и успети да уредимо живот после више година лутања, исчекивања, наде… Не верујем да ћемо се икада вратити, посебно не деца, али носталгија постоји. Провели смо младост у Србији, у Деспотовцу, ту су нам се родила деца, овде имамо пријатеље. Мислим да ћу се увек сећати “испраћаја” колега из Техничке школе…У свему томе има много туге и емоција, просто да ти срце пукне. Али – одлучили смо!”