14.

Јесење лишће је тог септембарског дана нежно трептало на тихом ветру.
Сунце је тек прешло зенит. Горе, на високом брду Војкан, гаврани су јако
грактали. Брали су зреле орахе са грана огромних стабала. Доле, под крилима
високог брда, малени поток се кришом пробијао испод полеглих грана врба и
нечујно нестајао ка северу. Текао је тихо ка Ресави која га је жељно ишчекивала
сваког дана док је журила дугим путем ка Морави. Усред лета, врело сунце би
често спутавало малени поток да на време дође на састанак са Ресавом. Ресава би
га данима тужно чекала, све до октобра када кише падају. Тада би загрљени
заједно хитали у сусрет Морави.
Баш ту, испод брвна, дубоки вир је мамио погледе радознале деце која би
често ту стајала и гледала свој одраз у води. Држећи се рукама за ограду са стране,
често су деца глумила свашта изнад воде.

Тика, дечачић округлог лица и ведрог погледа, са осмехом је кришом
погледао верне другаре. Причали су о нечему важном. Раде се непрестано смејао,
а Бане се нехајно у свему слагао. Седели су један наспрам другог на врелом песку
поред воде. Тика је, босоног, са малом батаром од врбовог прућа у рукама, лагано
и помало бојажљиво загазио у воду бистрог потока. Вода му за тили час обгрли
ногавице уских панталона, али он није марио због тога. Батара муњевитом
брзином нестаде у води.
,, Пази се, Тико, корова!“, рече Ласта са дрвеног брвна. ,,Ко зна… не дај
боже…“ Али, тика као да ништа није чуо. Мислио је само како да пронађе јато
малих риба које су се вешто криле негде испод. Чинило му се као да му се ругају,
тако кријући се и завлачећи му се у ногавице. Мало затим, извукао је батару,
држећи је тачно изнад воде. Вода је брзо истекла ван, остављајући за собом на дну
корпе јато малих риба које су немоћно ударале репићима о зидове.
Тика их је погледао за тренутак, а онда је хитро заронио батару натраг у вир,
тачно испод дебелог стабла врбе.

Дан Мале Госпојине. Здравко се радовао слави у Тропоњу. Рекао је: ,, Радо,
обуците се свечано и пожурите! Дуг је пут до Тропоња. Сунце је већ високо на
небу. Још мало, па крећемо. Знаш, Божа неће дуго чекати. Славску свећу пали
тачно у подне“.
Ускоро су сви били спремни. Здравко је лагано затворио за собом малу
капију.

И Рада се радовала путу за Тропоње. Још једном је проверила како им стоје
нова одела. Малом Мишку је још једном поправила крагницу на шареној кошуљи,
пуној цветића. Он је једва имао стрпљења за то. Убрзо, сав срећан, потрча даље,
протрчавши остале.
,, Хајде, Влајна“, нашали се Здравко, ,,пожури!“ Рада се у себи сетно насмеја,
не рекавши му ништа.
Живо су корачали даље. Ускоро су прешли и последње куће. Ласта и Бане су
заједно трчкарали испред осталих. Онда су сви заједно скренули уским путем
поред шуме, који је био ишпартан траговима запреге после летњих киша. Један за
другим у колони лагано су се пели узвишицом. Праћени цвркутом птица, ћутке су
ишли сенком од врхова грана са обе стране пута, које су се додиривале. Сунце се
са југа само каткад једва пробијало између грана и својим зрацима им осветљавало
пут. Нешто касније, одозго, са врха узвишице, угледали су село у долини између
два брда, и димњаке који су се пушили. Ускоро су чули песму петлова који су
наговештавали долазак гостију и осетили мирис печенице.
Здравко дубоко удахну свежи ваздух ветрића који у трену туда прође на свом
путу ка излазећем сунцу, поред мале шуме која је сада остајала далеко иза њих.
Здравко се нечег сетио.
Убрзо су скренули уском стазом поред њиве кукуруза, тик испод дивље
крушке и осица које су се сладиле опалим воћем. Сунце их је са неба радознало
гледало. Мало затим угледали су плави виноград, засађен под правом линијом, као
одрезан. Гледајући га тако прекривеног плаветнилом и опијени његовим мирисом,
стајали су запањени. Чекали су.
Здравко је на брзину скинуо са главе свој нови шешир са уским ободом. Од
прве лозе убра два-три грозда. Још мало се колебао, а онда је решио. Лагано, као
мачка, дошао је до првих грана начичканих жутим бресквама. Иако су пчелице
кружиле около у широком луку, брескве су ипак мамиле. Мало затим радосно су
се почастили међу собом. ,, Никоме ни речи о овоме!“, промрмља Здравко тихо.
Убрзо су се поново у колони један по један спуштали низ брдо. Здравко је
смело ишао први путем поред малих белих кућа поређаних у низу. Из оближњег
дворишта залаја пас. Мишко се брзо сакри иза Раде. Мало даље јато белих гусака
лупало је јако својим крилима по води, борећи се међусобно, баш ту, код малог
кладенца. Вода је затим мирно текла даље, заједно са отпалим перјем. Видевши
то, Здравко нешто за себе опсова. После неколико корака били су испред дрвене
капије. Праћен осталима, Здравко је први ушао у мало двориште. Ходали су
лагано сенком дивљих кестенова. Мало ниже у дворишту, испод трема мале куће,
одмарали су се Милетови гости у хладу. Нечему су се слатко смејали. Здравко их
дизањем руке поздрави у пролазу. Неко га позва да сврати.
Убрзо је Божа изашао из своје куће да дочека госте.

,, Срећна слава!“, рече Здравко.
,, Добро ми дошли!“, са широким осмехом на лицу поздрави Божа,
стиснувши руку свима понаособ. Мали Мишко је стидљиво спустио главу и
сакрио се иза Здравка, а сви остали су били ту. Непрестано су се здравили,
честитали и отпоздрављали једни другима.
У свечаној сали био је дуги низ столова и столица. На средини дугог стола
горела је славска свећа поред великог славског колача. Са слике на зиду, оивичене
дрвеним рамом, уз нежни, једва приметни осмех, гледала је својим сненим очима
баш она, Анка. Божа запева ону своју… Љуба одмах прихвати: ,, Зумба, зумба…“
Не чекајући ни трен, прикључи се и Здравко: ,, Зумба, зумба…“

Клечећи на коленима у потоку, Тика је желео да по сваку цену пронађе јато
рибица које се крило ту, у мирној води испод дебла старе врбе. Мало затим, тихо,
као да их није хтео будити, без грешке извуче батару из које је вода брзо истекла.
Омађијан, Тика повика из свег гласа: ,, Ласто, погледај, па ово је мрена! Раде,
Бане, упомоћ!“ Тика је обема рукама подигао батару увис као да у њој има трофеј.
Затим ју је хитро бацио у траву на обали. Убрзо су у рукама имали и мале рибице,
па су вриштали од среће.
Не губећи више ни трена, кренули су кући на празнични ручак, дивећи се
успут једни другима и богатом улову.
Са високог неба сунце нежно погледа дечаке, осмехну се и настави даље.
Одједном, Тика, вођа групе подиже руку и нареди: ,, Стоп!“ Сви су стали
један иза другог, као укопани. ,, Бандаши!“, узбуђено повика Тика. Зов трубе је
трептао у ваздуху изнад њихових глава прекривених косицом која им је падала
преко очију. Убрзо су задихани дотрчали до улазних врата са друге стране старе
куће.
Тамнопути човек округлог лица и кратко ошишане косе јако је дувао у
трубу. Очи су му стакласто сијале. Труба боје злата у доњем делу била је савијена
на горе. Други човек великог стомака свом силином је ударао у добош испред
себе. Затим је уследио туш по ,,великом диску“ добоша. Стакла су поигравала на
трошним прозорима, уши су зујале, дах се губио, а музика је трајала, трајала…
Неки су и играли коло. Мали црни човек са виолином певао је Љуби на увце, за
његову душу, а Љуба је лепио и лепио папирни новац на његово чело, али и на
чела осталих музичара. Кад је већ претерао, Божа љутито одбруси: ,, Љубо, сад је
доста!“
Касније је све утихнуло. Бандаши су ишли даље, сами, замишљени. Скоро да
је свима било жао њих. Иако је музика бандаша још одјекивала у Божиним ушима,
он свечано позва: ,, Гости, уђите на пиће и мезе!“

Гости су за столом мирно наздрављали једни другима црвеним вином. Неки
су хвалили печење. Мошу Јанко је уз благи осмех на лицу причао и причао, сећао
се како је све то некада било. Причајући, мало би се загрцнуо, али је увек успевао
да настави. Мали Раде и Ласта су, не трепћући, гутали сваку реч, а Јанко, црвених
образа, са сузом у оку сећао се добро свега. Глас му одједном задрхта. Није могао
да дише. Приметивши тугу у његовим очима, Љуба, који је, као случајно, био ту,
наздрави: ,, Хеј, Јанко, живели!“
Јанко се трже, као да се враћа кући из „оног“ времена. Сада је са осмехом на
лицу погледао децу око себе. Нешто је тихо промрмљао, а онда рече: „ Живели,
Љубо!“, а стаклене чаше јако звекнуше.
Пун емоција, Љуба осети нежни грч на лицу испод левог ока. Већ је добро
знао шта следи, па је журно изашао вани. Низ лице му се скотрља једна суза.
Божа, који је пролазио туда, опомену га љутито: „ Љубо, сада је већ доста!“ Љуба
га није чуо. Поглед му заједно са мислима одлута некуда горе, ка небу док се
сунце лагано спуштало низ брдо.
Гости који су већ испили вино до дна, спремали су се за полазак кући. И
Здравко тихо позва: „ Радо, идемо кући“. Она му ништа не одговори, али погледи
им се сретоше и неко руменило обли им лица. Здравко се први снашао и након
низа речи из неке песме, громко запева. Не чекајући ни трен, Божа прихвати
песму, пун емоција, са неком меланхолијом у гласу. Чувши их, ни Љуба није
могао одолети, па и сам запева. Орило се: „ Зумба, зумба …“
Бранкица је тужно ишла испред стада оваца. Морала је прећи преко потока.
Жива је строго опомену: „ Бранка, пожури, поведи стадо!“ Ћутала је. Ускоро су
биле ту. Гости су се већ журно спремали за пут. Тужно су отпоздрављали једни
другима.
Нешто касније, Здравко је поново стајао на брду, у близини мирисног
винограда. Хтео је… али одустаде. Лицем окренутим ка селу, са неком сетом на
срцу, тужно је у себи бројао црвене кровове малених кућа. Ласта тихо рече:
„ Погледајте, оно доле се види деда Љубина кућа!“ Нико га није слушао. Црвено
сунце је већ сасвим нестало иза брда. Ласта се тужно окрену лицем ка ветру који
је пиркао са истока. Ишли су даље ка својој кући.
Пролазили су преко прве њиве посејане житом. Између великих комада
земље назирали су се први весници тог новог жита. Здравко је горео од среће.
„ Радо, погледај! Божа је све на време урадио. Биће хлеба!“

Јанко је левом руком придржавао хладну цев. „ Брзо метке!“ Десном је
шаком притискао себи кундак док је прстом сваког трена опипавао окидач.
Мраз је љуто стезао те мукле ноћи сакривши трагове. Дебло старе шљиве
пукло је на два једнака дела. Прасак га трже. Чинило му се да је сан летње ноћи.
Корачао је несигурно, а онда пробудивши се из занесености, осети хладан вихор
на лицу и ситне пахуље снега које су му се лепиле за образе поред крагне старог
вуненог џемпера.
Јанко у себи љутито опсова: „ Зар баш сада снег?! Трагови … можда потера?“
Стадо оваца тромо се кретало даље ка северу. „Треба стићи пре сванућа“,
преслишавао се Јанко. Село је полако остајало у тами иза њих.
Преплашени пси чувари крили су се од крадљиваца стоке, а онда су бежали
било куда спасавајући живу главу. Вративши се касније на своја места, тужно су
завијали. Позивали су помоћ када је све већ прошло.
Обрен је на брзину обукао вунене панталоне, грубо је притегао широки
војнички каиш и за тили час је у рукама имао стару, половну прломачу. Затим је
хитро отворио крило малог прозора, а снег му у тренутку затвори очне капке. Брзо
се повратио и нанишанио у ноћ. Одјекнуо је јак прасак. Са другог прозора стакла
су попадала на сред земљаног пода.
Јанко поново љутито опсова уз ледени осмех на лицу. Чинило му се да га
хладан ветар милује по коси, или је то можда зрно из старе прломаче пролетело
поред уха?! Опомињало је да ће доћи дан када ће се срести у тами неке хладне
зимске ноћи…
Јанко грубо, ногом, погура испред себе овцу која је блејала. Пуцњи су
ускоро допирали са више страна. Касније су се чули све слабије. Компањони су са
зебњом у души невољно корачали поред стада које се споро кретало. Месец се
крио сасвим иза облака, па су се често сударали са ниским гранама багремова.
Најзад, као да су се свеци са неба мало смиловали, осветлише им пут преко
узвишица и дубоких рупа.
Јанко се иронично, сам за себе, насмеја. Мрмљао је себи у браду: „ Види,
овај, добро смо прошли. Терајте брже!“, нареди, али га компањони нису добро
чули. Ветар је љутито фијукао поред ушију стварајући праве наносе снега на
оделу. Јанко хладним рукама још дубље навуче војничку капу на очи.
Негде далеко, далеко на северу, у снежном пространству, шакали су се
дозивали међусобно. Пијаца је ускоро била на дохват руке. Пајташи су чекали.

Јанко се тако сећао и сећао доживљаја из прошлости. Ускоро је остао сам.
седео је накривљен на дрвеној столици. Никога више није било у близини.

Неравномерно је дисао. Говор му је бивао све тежи. Мало затим спавао је дубоким
сном. Гости су нечујно нестали одлазећи својим кућама.

Тама је тихо прекривала стазе. Са истока, на оном делу неба између откоса
сена и раштрканих облачића, месец се стидљиво помаљао, окренувши за круг свој
точак. Мали Мишко је чврсто држао мајчину руку. Пуд под ногама му није баш
одговарао. Молио је да га чекају.
У шуми тик поред пута, још будне птичице крилима су лепетале по сувом
лишћу. Стварале су немир код деце која су сваког часа окретала главу у том
правцу. Из дубине шуме сова се тужно одазивала тамној ноћи:“ Ху, ху, ху!“ Бане
је несигурно корачао кроз мрак, држећи се у близини Ласте. Здравко их је све
храбрио заговарајући их: „ Ево, прођосмо и поток, а воде нема ни за лек“.
На врху малог брда, иза ограде од наслаганог трња, указа се силуета мале
пастирске куће. Ласта се, охрабрен тим погледом с пута, трудио да је види што
боље, али се брзо уплашен повуче корак назад, чувши лавеж пса чувара. Касније,
лавеж се све слабије чуо. Остајао је далеко иза њих. Полако су стизали у село.
Кроз мале прозоре назирали су светлост лампи. Као да су им се ноге одвезале,
сада су ходали брже. Ускоро је Здравко ћутке отворио малу капију.