Бора Маргарановић, председник месне заједнице Бељајка, почиње своју причу о селу осврнувши се у прошлост. Из прошлости се црпи мудрост за будућност. Износи нам чињенице да по харачком списку из 1819. године, село се састојало из 43 куће, са 53 пореске главе. Године 1870. имало је чак 171 пореску главу. Између осталог, са поносом издваја културно историјкски споменик села, манастир из четрнаестог века посвећен Рођењу Пресвете Богородице – Белу Цркву, који се налази недалеко од села. Затим се враћа на данашњицу.
Грађани села већ деценијама одлазе на привремени рад у иностранство и број становника се скоро свкодневно мења. Младих људи скоро да више и нема. Чињеница да је просек старости становништва које смо имали прилику да сретнемо неких шездесетпет година додатно нам поткрепљује Борине наводе.

-Од рада у иностранству и потичу ова приватна здања у овако луксузно уређеним двориштима. На велику жалост ти домови су празни. Баке и деке тих мучених људи остале су да чувају муком саграђене објекте њихових синова и унука. Силовито наступамо кроз рад Савета месне заједнице да задржимо младе , али све је кратког даха. Просто људи не виде опстанак у будућности на овим просторима.
Бора нас је лаганом шетњом провео кроз село дочаравајући нам на најбољи могући начин село и његову структуру.
-Видели сте и сами кроз овај обилазак да много тога недостаје, а нама су у много случајева везане руке. На пример видели сте у скоро самом центру села уз саму улицу којом свакодневно пролази и старо и младо поломљен електрични стуб. Пукао је пре две године од тежине снежног наноса. Реаговали смо одмах и обавестили надлежне. Међутим сем доласка после тек неколико дана радника Електродистрибуције, који су импровизовали и стуб везали неким парчетом сајле који се ту нашао, никакве даље конкретне санације није било. Упућивали смо и писмене и усмене апеле надлежнима ,али нико све до данас није реаговао. Тај стуб прети да при паду поред оштећења инфраструктуре и некоме угрози живот , па се и искрено плашим неког будућег епилога. Након таквог примера разумећете зашто млади одлазе. Њима су потребни услови за нормалан рад и живот, што овде стварно тренутно немају. У зимским условима терен је такав да је проходност путева хаотична. Много пута, молимо надлежне да дођу и очисте снежне наносе како би нам било доступно да брзо и безбедно дођемо макар до Дома здравља у Деспотовцу, или најближе трговинске радње, јер више ни продавнице немамо у селу. Последњи трговац у селу није више видео позитивну економску рачуницу и затворио је своју радњу. Успели смо након дугог низа година да добијемо асфалт од центра до месног гробља. Богу хвала деца су жељна живота … па уз смешак наставља… зато и одлазе масовно из села.
-Остатак становништва се претежно бави пољопривредом. Захваљујући приливу новца гастрабајтерских дневница и плата, имамо, могу слободно рећи и лидере у пољопривредној производњи. То су ретки домаћини који обрађују и по више од педесет хектара земље. Ипак цене репроматерјала и сировина довољни су индикатори отежаног живота нашег пољопривредника, па се просто бојим да ће већина одустати и од тог посла. Полако нестајемо у скоро свим гранама привреде као мали произвођачи који су веома битни за опстанак сеоске средине. Моја деца су ван граница Србије па ме све то боли као родитеља и председника МЗ, где немоћно желим да нешто променим, али на жалост наилазим на свакодневне препреке. Једна од идеја како би село опстало и отргло се од заборава иницирало је формирано удружење грађана „БЕЛА ЦРKАВА БЕЉАЈKА“. Имали смо за замисао да нам деца дођу из дијаспоре и већих градова Србије макар на одмор у летњем периоду, а ми их дочекамо етно фестивалом „БЕЛА ЦРKВА БЕЉАЈKА“. Осмислили смо концепт манифестације која има карактер и задатак да представи старе занате, храну и културу наших предака.
Бору је остало да питамо како би заокружили његово излагање, да ли сматра да постоји начин да се живот у Бељајци настави , промени и олакша поготову за младе?

-Видите, ту се жеље и стварност у потпуности разилазе. Моја лична жеља је да Бељајка буде баш живописна, школа пуна ђака,да село има развијену инфраструктура и телекомуникације, да се неки сељани баве пољопривредом, а други да раде друге послове – туризам, старе занате и да од тога живе. Ипак плашим се, остаће само неостварена жеља. Треба надлежни да увиде и препознају наш вапај. Ту је кључ проблема , али до сада смо наилазили само на зид ћутања.