Овај леп јесењи дан је као створен да се неки подсетимо, а неки сазнају, како је све почело у нашем крају.Овај и наредни текстови биће посвећени почетку рударења на овим просторима…

И ако се за почетак рударства у Ресавском крају говори тек од 19. века, тачнији подаци говоре да се на просторима Ресаве трагови рударења могу наћи још од 3. и 4. века нове ере и то на терасама Ресаве и Клочанице где је експлоатисана руда и из Кучајских и Хомољских кланаца. Рудокопа је било у Жидиљу, Поповњаку, Кованици ,Стењевцу, Стрмостену, Сладаји, Пањевцу, Медвеђи, Миливи и још неким селима у Горњој Ресави. Предање каже да су стари Латини топили гвоздену руду у Стрмостену.
У стубичко-сењском атару налази се локалитет Вавиле са бакарном рудом, остацима старе бакарне топионице и ковачницом кнеза Лазара. Поред руда вађен је и украсни камен мермер и кристални шкриљци.
Иако мало познат податак, први угаљ у 19. веку на простору Ресаве по налогу књаза Милоша почео је да се откопава у Миливи 14. марта 1837. године, а прве количине угља продате су Пожаревачкој скели почетком маја исте године. Производња угља је кратко трајала. Вероватно се због тог кратког периода производње за почетак копања уга у Ресавскoм крају узима случај сточара Лазара Пандуровића из села Сења, који је у јесен 1849. чувајући свиње у густим буковим шумама случајно нашао камен необичне боје и изгледа. Пошто је био другачији од осталог камења, он га назва “нездрави камен” и односи га са собом. Кад је дошао до појате, један део камена случајно баци у ватру и после кратког времена од камена постаде сјајна ужарена маса, да би се на крају претворио у густ сиви пепео. Лазар је са овим каменом отишао међу сељане не би ли му неко рекао шта је заправо нашао. Пошто нико од сељана није знао о чему се ради, Лазар се упути у Ћуприју неби ли тамо дошао до сазнања о “нездравом камену”. На његову жалост добио је исти одговор као и од својих сељана те је камен послат на испитивање у Београд. Када је Министарство народне привреде добило “нездрави камен”, одмах су послали рударског инжињера Василија Божића у Сење код Лазара. Стручњак је врло брзо по доласку утврдио да се овде на малој дубини налазе велике количине угља.
Након повратка у Београд Божић је изнео резултате истраживања и Министарство народне привреде у рано пролеће 1853. године шаље прве рударе из Мајданпека који су са Лазаром и неколико сељака из Сења почели први коп. Тако је са радом почео рудник у Александровцу (Сењски рудник) који је име добио по Александру Карађорђевићу.
Прве количине угља испоручене су са 90-ак воловских кола(26.320 ока угља) крагујевачкој Тополивници 1854. године.

Потражња за угљем била је све већа али производња због тешких услова рада била је мала. СРЕЋНО!

(редакција gornjaresava.rs)