Књига Стојадина Томића и Милуна Милорадовића нам говори о ратовима Србије за ослобођење и уједињење почетком двадесетог века. Аутори су сачували од заборава што се сачувати може, уз податке из архива, донели су обимну грађу о нашим људима у Балканским и Првом светском рату. Поводом Дана победе 11. новембра доносимо један текст из књиге.

Јован Вулић (1875–1929) – Дата реч је светиња
Колар Маленовић
Да рат не доноси само муку и патњу, већ се живот избори и за нешто што ће победити смрт и донети нови живот, показали су нам преци са својим бескрајним оптимизмом и у најтежим тренуцима. Тако започиње причу сећања Златан Вулић, адвокат у Јагодини, иначе рођени Јеловчанин. „Учесници Великог рата, моји чукундедови Јован Вулић, земљоделац из Јеловца и Љубомир Маленовић, колар из Војника, служили су као трећепозивци – коморџије – техничка служба у Тимочкој дивизији. Деда Јован је мобилисан са воловима на које је био поносан. Када су их видели онако силне, надређени су му одмах доделили гвоздена кола, којима ће кренути пут Албаније. Негде новембра 1915, године, задеси их тешка судба, када су заробљени са комором српске војске код Пећи. Ту су Немци најпре поклали волове мога деде Јована и искористили их за исхрану војника. Из Пећи, као заробљеници, Љубомир и Јован беху послати негде у Немачку, у логор. У мислима су им биле породице, али и начин како су завршили волови, што је Јован поготово тешко поднео.
У нимало лаким заробљеничким данима који су пролазили, када наду сужњима улива само мисао о породици и потомству код куће, два добра друга, два пријатеља, два земљака, разговараше и договорише се. Ако се живи вратимо својим кућама, да се ородимо, тако што ће Љубомир ћерку Стојану (1898–1986) удати за Јовановог сина Велимира (1900–1990). Срећом и Јован и Љубомир преживеше рат и заробљеништво, и врло брзо након повратка кући организоваше бивши ратници свадбу. По девојку је мој прадеда Велимир – Лима, из Јеловца у Војник дошао на коњу, са огледалцем на коњском челу, обучен у белу кошуљу и плишани прслук. Таквог га је, вирећи кроз прозор, први пут угледала прабаба Стојана. У срећном браку изродили су синове: Миљка и Милосава и ћерке Дику, Бисерку и Миру.“
Ово није крај приче, један детаљ заслужује пажњу. Јован није мобилисан као и остала војска на почетку рата, већ у касну јесен 1915. и у војној обавези заменио је брата Обрада Милошевића (1870–1940) који је, као мајстор дрводеља и дунђер, мобилисан као понтоњер у Тимочкој дивизији. У борбама на Легету почетком септембра 1915, два пука ове дивизије: „Хајдук Вељко“ из Неготина и „Стеван Синђелић“ из Параћина, коме су припадали обвезници Горње Ресаве, неславно су завршили. Многи наши војници у борбама са Аустроугарима завршили су у хладној Сави, многи погинули и рањени, а велики број је заробљен и одведен у логоре. Потомци нису запамтили шта је било са Обрадом, да ли је био рањен или је био у заробљеништву. Ипак, његово место је морало бити попуњено и заузео га је Јован.