Деспот Стефан Лазаревић је умро 1. августа 1427. године. “Представи се године 6935, у 19. дан, месеца јула, у суботу, у пети час дана”, каже деспотов биограф Константин Филозоф. Деспотово тело је пренешено у Ресаву. Све послове око преноса тела, ископавања гробнице и сахране је организовао “војвода војске” Радослав Михаљевић. “…А сами, узевши га, ношаху га ка гробници , …коју сам сазда”. “Због брзине времена, брзо га спремивши положише га у цркви Ресави, с десне стране уласка у храм”. Деспотов биограф је био јасан – Стефан Лазаревић је сахрањен са десне стране од улаза у главни део храма.

До друге половине 20. века, позивајући се на Константина Филозофа, наука је сматрала да се деспотов гроб налази у цркви Свете Тројице у Манасији. Овакво становиште историчара је уздрмано 1977. године ископавањем гроба у цркви у манастиру Копорин испод ктиторске композиције на којој су приказани вероватно локални властелин и деспот Стефан. Антрополошки и палеопатолошки преглед остатака је извршен од 5. до 11. јуна 1983. године пред камерама научног програма телевизије Београд, а под руководством антрополога др Србољуба Живановића, да би Српска православна црква1989. године званично прихватила да су то мошти деспота Стефана. Археолошка ископавања у Копорину су обављена непрофесионално, гробница није у потпуности прегледана, није ни испитан сав садржај гроба, па су кости веома оштећене приликом ископавања. По одласку археолога, монахиње су у гробу нашле остатке поломљених костију, које су се “уклапале ” те су многе кости поново састављене. Тело је било положено у дрвени сандук, чије су даске састављене помоћу гвоздених закивака. Скелетни остаци су припадали зрелој мушкој особи која је у тренутку смрти имала око 50. година, дакле као и деспот Стефан. На основу реконструисане дужине десне бутне кости, телесна висина покојника је износила 174 сантиметара. На основу истраживања др Србољуб Живановић је закључио ” Наведене чињенице и налази говоре да се скелет нађен у ктиторској гробници у манастиру Копорин припадао деспоту Стефану Лазаревићу…”

Житељи Деспотовца и околине верују да је деспот сахрањен у манастиру Манасији. На гробу у припрати крајем 20. века је постојала мермерна плоча на којој је било исписано име деспота Стефана. Показало се да је ово гроб Калојана Русоте, цариника у Новом Брду, веома утицајног на двору деспота Ђурђа, који је умро и сахрањен у Ресави 1437. године. Зидани гроб испод две тешке камене плоче од по 500 кг сачувао је скелет Калојана Русоте и остатке ковчега. Ковчег је у потпуности сачуван јер је био у води. По правилу у припрати су сахрањивани духовници ктитора, дакле људи блиски ктитору. Русотин гроб је на необичном месту, такорећи насупрот деспотовом гробу, раздваја их само зид. У каквом су односу били Калојан Русота и деспот Стефан историјски извори нам не говоре. На овом месту су пронађени остаци још два лица са бронзаним крстићима из 18. века и траговима паљевине.

Истраживања у Манасији су отпочела 2005. године. На челу тима истраживача био је археолог Марин Брмболић. Године 2006. прешло се на ископавање пода цркве. Истраживачи су наишли на гроб тачно тамо где је о њему податке оставио Константин Филозоф, са десне стране од улаза у наос. Гробница се налазила у југозападном делу наоса, на супротној страни од ктиторске композиције, где су се по правилу сахрањивали ктитори.

Гробница у Ресави није постојала кад је деспот преминуо. Направљена је брзо. О томе сведочи и поређана опека изнад ковчега, која је поремећена у делу врата и појаса. Гроб је у неком времену после сахране скрнављен. Вероватно су тражене драгоцености. Осим остатака срме од појаса, при истраживању није ништа нађено. Глава је пронађена испод левог лакта и то се објашњава скрнављењем гроба. Верује се да је деспот у гроб положен као монах са прекрштеним рукама. Ако је тако, пљачкаши се нису окористили.

Анализа је показала да се ради о особи од око 50 година, контитуције које у потпуности одговарају Стефану Лазаревићу, онаквом каквим га нам представљају историјски извори. По први пут у археологији у нас је извршена ДНК анализа, уз одобрење и благослов епископа браничевског господина Игњатија. Узет је део моштију кнеза Лазара. Анализа је урађена на Институту за судску медицину, а обавио је др Оливер Стојковић. Сродство са кнезом Лазаром је 99,9 посто. Дакле ради се о оцу и сину. Србољуб Живановић сматра да се у Манасији налази тело деспотовог брата Вука Лазаревића. Вук Лазаревић је убијен 1410. године код Пловдива, а тело је пренешено у Србију 1411. године. Сматра се да је сахрањен у манастиру Раваници где се налази његов гроб, насупрот гробници кнеза Лазара.

Да би се још једном потврдила истина да је у манастиру Ресава сахрањен деспот Стефан Лазаревић и да би се потпуно одбацила тврдња да се његов гроб налази у манастиру Копорину, треба урадити још две ДНК анализе. Наравно две чињенице стоје на бранику ове истине, а то је тврдња Константина Филозофа, који, као биограф Стефанов и његов савременик, није могао да направи грешку о тако битном биографском податку, о смрти, укопу и гробници. Друга чињеница која иде у прилог тврдњи да се деспотов гроб налази у Манасији, је сама монументалност манастира Ресаве. Поред манастира Ресаве, деспота сигурно неби сахранили у Копорину. Да деспот Стефан није за живота наложио где да га сахране, коју би цркву изабрали Ђурађ Бранковић и војвода војске Радослав Михаљевић, а они су се питали и одлучивали, Копорин или Ресаву? Трећа неоспорна чињеница, ДНК анализа, ремети се ставом да се ради о Вуку Лазаревићу, чија сличност са кнезом Лазаром је идентична као и код Стефана Лазаревића. Наравно мало је вероватно да је Вук Лазаревић сахрањен у Копорину испод ктиторског портрета деспота Стефана, као што је мало вероватно да је деспот сахрањен у Раваници. Дакле ДНК анализа остатака из гроба за који се мисли да припада Вуку Лазаревићу у манастиру Раваници и остатака из гроба у манастиру Копорин, решила би спор. Истовремено би била потврђена или оповргнута претпоставка да се у манастиру Копорин налази властелин деспота Стефана, а у манастиру Раваници Стефанов брат Вук. За све ово је потребан благослов његовог преосвештенства епископа браничевског господина Игњатија. Надамо се да ће археологија, после ових истраживања, дати последњу реч и отклонити постојеће трунке недоумица.