Пише: Санела Симић

Вест која је јуче потресла и узнемирила сваког грађанина Србије, али и сваког савесног човека,
ма које да је нације и вере, у ма којој држави да живи, је вест о трагедији која се догодила у једној
основној школи на Врачару, у Београду, вест настала из догађаја у ком је један ученик убио из
пиштоља осморо својих другара и једног радника обезбеђења, док је једну наставницу и шест
ученика ранио. Пишем овај текст да не бих вриштала на сав глас. Гушим сузе и болна осећања,
питајући се непрестано: како је онима чија су деца убијена, рањена, како је свим њиховим
породицама које су их јутрос испатиле у школу, на „први радни дан, после празника“?!
Осећај немоћи, очаја и беса не престаје. Као мајка четверо деце која су у процесу школовања (од
основне, преко средње школе, до факултета) једва успевам да задржим сузе и страх, вођена
личним убеђењем да нема заштићених и да никада не знамо ко је следећи на реду. Бол у
оваквим ситуацијама не припада само родитељима, породицама , познаницима. Бол је наша, као
што је и несрећа наша. Нама се дешава, нашој деци се дешава. Никад нећемо знати: ко је
следећа жртва, кад, где, од чије руке?
Рећи ће неко да је ово што нам се јутрос десило у престоном граду, већ виђено много пута по
белом свету. Јесте, тачно је, али се никада пре није десило нама! Нама, који смо и сами били и
још смо „зенице ока својих родитеља“, а нама су неки други мали људи „зенице нашег ока“. Не
кажем да другима није, али Србима и Српкињама, деца су светиње, иконе на земљи, како им се
често обраћамо. Дете је, највећем броју нас, главни циљ и мотив живота, највећа радост и
најтежа брига, томе смо учени, тако смо гајени, таквим смо млеком задојени.
Ко је убио ђаке у Београду? Њихов друг, ученик исте школе, дете од 14 година! Е, ово је
најстрахотнији део приче. Кроз мисли и руке овог дечака деловао је неко други и нешто друго.
Обарач на пиштољу на невине српске ђаке повукло је опште пропадање свега хуманог, које
живимо и које нам се дешава. Породица нам је заказала, као круцијална основа сваког напредка и
сваког одржања. Системи изван породице бивају свакога дана све ненормалнији, у сваком
погледу. Деструкција влада нашим животима, најпре у јавној, потом и у приватној сфери. Људи
нам нестају преко ноћи, породичног насиља и убистава никада више, од кад нас је као народа. А
институције ? Некомпетентене, неажурне, неодговорне, недобронамерне према грађанима којима
треба да служе. Два рукавца са истог замућеног и загађеног извора чине нас већ дуго несрећним
и несигурним: медији у класичном смислу и интернет са такозваним “дарк вебом“, где се
тенденциозно пласирају изнформације против свега хуманог у човеку, почевши од оних који нам
запоседају душу невидљиво и ненаметљиво, до оних који то раде врло насилно и брутално,
позивајући нас да се самоубијемо или да другог убијемо!!!
Молим сваку следећу власт, ма чија била, ма коме припадала, да се окрене грађењу суштински
важних ствари, да врати достојанство појединцу, породици, деци. Држава мора да створи и
развија механизме који човеку доносе сигурност, безбедност, добробит као општи оквир за
појединачни развој сваког грађанина. Немојте више да као свој једини успех истичете путеве,
грађевине, мостове, тржне центре. Шта ће нам то, кад нам деца гину у мирнодопским условима,
када срећа и спокој не могу да се врате на места која су запосели страх и несигурност?
Нешто не ваља, нешто је труло, али не само у Данској! Овај текст нема никакав политички мотив,
страначки још мање. Ово је текст, у даху изашао из размишљања једне жене која је родила
четворо деце, која са својим породицом живи у Србији и нема намеру да то мења. Зато сам
неизмерно тужна данас. Тужна и жалосна. Деца су нам побијена, убио их је њихов друг. Мени
лично, страшнија вест није могла да завије у црно овај мајски дан.
Молим вас, тргните се из летаргије и обамрлости која нас прелива попут бујице. Сувише дуго
учествујемо у свему лошем, некада намерно и свесно, некада из нехата и незнања. Нека нам је
просто за све до сада, само немојте да се грешке понављају. Дозовимо се памети, зло је ударило
на највећу драгоценост, на децу!
Србијо, шта си дочекала! – чује се из мене крик мојих женских предака, које хлеба нису јеле, да би
своју децу одхраниле. Више се не боримо за парче хлеба, али нам зато недостаје нешто
важније: љубав, разумевање, време и мудрост да видимо шта се дешава у главама наше деце,

шта их искушава и тера у зло. Вратимо породици место и вредност коју треба да има. То је посао
на коме мора да ради читаво друштво, од појединаца до сваке институције! Без изузетка.