Римски цар Хадријан (117-138) је изградио нови пут од Виминацијума до Ниша и тако повезао via
militaris, пут који је ишао дуж дунавског лимеса и путеве који су раније ишли од Ниша према
Скупију (Скопљу) и Сердици (Софији). Реформисао је државну пошту. У то време су настале
станице дуж пута (via publica). Римљани су велики значај придавали путевима на којима се
одвијала државна пошта (cursus publicus), али су их користили и за пребацивање војске, транспорт
робе и путовање трговаца, приватних лица и ходичасника који су обилазили знаменита места и
бање. Путне станице које се у изворима називају mansio, mutatio, statio, practorium, palatium, civitas,
vicus, а које су припадале државној пошти, биле су распоређене дуж пута на пет до десет миља
(7-13 km).Од Виминацијума (Стари Костолац) до Хореум Марги (Ћуприја) налазиле су се mutatio
Аd nonum код села Набрђе, mansio Municipio код села Калишта, Iovis pago- Градац на речици
Бусур испред Великог Лаола, mutatio Bao код Ђовдина, mansio Idimum код села Медвеђе и mutatio
Аd octavum код села Дражмировца.
Пут од станице Бао код Ђовдина водио је ка селу Грабовици где су забележени остаци мањег
кастела или куле која је бранила пут. Станица Ad octavum код Дражмировца била је удаљена
осам миља од Idimuma и исто толико од Horeum Margi.
Траса пута од Виминацијума до Ниша обновљена је у време династије Севера (193-235)
Вероватно да је поправки станица било и у трећем веку, што потврђује један хоризонт из Идимума.
За време цара Аурелијана (270-275) око 272. године напуштена је провинција Дакија, сада је
Горња Мезија била погранична провинција. У ово време отпочела је подела старих провинција на
већи број мањих. У доба цара Диоклецијана (284-305) основане су: Дарданија на југу Доње Мезије, а на
крајњем северу Moesia Prima; оне су заједно са Превалитаном на југу Далмације и двема дачким
провинцијама источно од Месије и Дарданије чиниле мезијску или дачку дијецезу
Цар Галерије (305-311), Диоклецијанов савладар и наследник боравио је најчешће у Сирмију (Сремска
Митровица) или Сердики (Софији). Лициније, који је 308. године именован за августа у Сирмију, напустио га је после пораза од Константина 316. године и повукао се са војском у Тракију. И за једног и за другог траса пута од Виминацијума до Ниша је од изузетног значаја. Између 316. и 321.године Константин углавном борави у Сирмију или Сердици и посебну пажњу посвећује новоствореној области, путевима и државној пошти. У Идимуму, као и на другим станицама дуж пута
via publica су запажени грађевински радови.
И после Константина префектура Илирик је задржала свој војни и политички значај јер је била
веза између источног и западног дела Римске империје. У Сирмију је било седиште војне команде
за Илирик. Пут од Сиријума до Виминацијума и даље за Ниш и Константинопољ, који је постао
седиште царева , добио је још више на значају.
За време цара Валентинијана I (364-375) станица Идимум, као и друге на овом делу пута се
обнавља. Валентинијанов савладар Валенс (364-378) погинуо је у бици код Хадријанапоља
(Једрена) против Гота, после чега су варвари преплавили Римске провинције. Нови цар
Теодосије I (379-395), крунисан у Сирмијуму, накратко је победио и уговорима успео да смири
Готе. У време Теодосија неке војне станице на овом простору функционишу (Municipium, Iovis
Pagus, Horeum Margi). Почетком петог века Готи су на челу са Алариком прегазили провинцију Мезију. Хуни
су 441-443. године провалили у дијецезу Дакију. Цариградски двор је са њима склопио мир
по коме је граница са Дунава померена на линију која иде преко Ниша, а између ових линија је
ненасељена зона.
Овим путем је од Цариграда преко опустелог Ниша, идући даље на север за Панонију, као
цариградски посленик Атили , 448. године прошао историчар Приск.
Najnoviji komentari