Наставњамо да се бавимо културно-историјском баштином Горње Ресаве и животом њених становника. У овом прилогу кренућемо нешто јужнијим правцем и упутити се релацијом локалног пута Деспотовац- Ћуприја. Након шест километара веома лошег асфалтног пута који нас је асоцирао на пут албанске голготе наших војника из Првог светског рата, скрећемо лево и пред самом накривљеном таблом која означава улазак у село Бељајка, поглед нам се шири на долину опасану њивамаи шумарцима, док се велелепни домови мештана истичу у средини као целина која има много тога да нам исприча. Златни листови околних шумарака, убрана летина, на њивама и дим из одџака збијених кровова сеоских домаћинстава одаје слику идиличног јесењег дана аутентичног српског села.

Силазимо километар дугачким путем веома богатим разним ударним рупама, покиданог и таласастог као последица великог броја несанираних клизишта, па имамо благи утисак да се возимо у луна парку, док је природа очаравајућа. Наспрам таквих услова пута,трљамо очи од нестварних призора домова житења који живе у овом селу. Куће са два и више спратова, опасане велелепним оградама и естетски веома уређеним двориштима , пуних старе, али и даље функционалне пољопривредне механизације, те имате утисак да сте у неком селу на Алпима,само што такву опчињеност кваријавна инфраструктура. Ипак, сеоски сокаци, на први поглед изгледају веома сабласно. Локалног становништва нема нигде, тек по неки пас нас знатижељно погледа и приђе да нас оњуши, вероватно због природе свог посла.Било је веома тешко наићи на саговорника.

У самом центру села немо нас дочекују два сведока бурног живота последњих деценија на Балкану и још увек актуелне транзиције створене из разних политичких промена и подела. Први је Дом културе који потиче из доба социјализма, саграђен рукама и оруђем мештана.Они су нам рекли да је био највећи по површини у општини Деспотовац. У неком прошлом времену био је дика сваког Бељајчанина, а данас девастирани споменик, неких, како мештани кажу “срећних времена”. Онако без крова, који није одолео зубу времена, и осталим условима, назиру се руиниране зидине зарасле у коров. Изненађујуће је сазнање да канцеларија општинске службе и даље ради, садасамо једном недељно,по одлуци општинске управе.Можемо да претпоставимо какви су услови за рад радника наведене службе, када помислимо на чињеницуда вреба опасност да се сваког момента зграда може урушити (тј.остатак већ урушеног објекта) . Само пет метара даље други сведок нам је зграда истуреног одељења ОШ “Деспот Стефан Високи”из Деспотовца. Видели смо при изласку из школе само три ђака за које сазнајемо да су једини који похађају школу у Бељајци., јер на жалостприродни прираштај у овом селу одавно је стао попут престанка нечијег дисања.За разлику од Дома културе, позитивно изненађење је неминовна реакција на изглед основне школе. Веома лепо уређена приземна зграда,реновирана модерним грађевинским материјалима, која својим изгледом заиста одскаче од остале јавне инфраструктуре.Самим првим утисцима били смо веома заинтересовани за дању причу о културно-историјској баштини и о животу у овом селу.За адекватне саговорнике проналазимо председника МЗ Бељајка Бору Маргарановића и Илију Маргарановића, председника удружења грађама “Бела црква”. Два времешна човека који нам до најфинијих детаља и веома опсежно износесве оно што нас је интересовало о селу Бељајка као делу Горње Ресаве.

Бора нам говори о историји села, проблемима житељаали и онима који се боре за опстанак чаробног места које одише традицијом и културом аутентичном за ове просторе. На наше изненађење изгледа школе, несебично одаје захвалност руководству школе, тадашњем директору Томици Симићу и његовим сарадницима и њиховој успешној сарадњи са Фондацијом “B92” “Битка за школе”. Године 2016. школа је реновирана, чиме су створени више него елементарни услови за похађање наставе, упкос чињеници да има мали број ђака.Говори нам о издашним донацијама мештана и о радним акцијама. показујући фотографије реновирања ограде школе и осталих уређења , дело добровољног рада мештана. У срдачној и гостољубивој атмосфери причу усмерава на историју села.

“По једном казивању село је добило име због беле земље,а по другом због бељикаве горе, које је, по предањима ту доста било. Треће предање наводи да је на простору села у давна времена Турке као тадашњу окупациону силуснашао неки “белај”.

-наставиће се-

(редакција gornjaresava.rs)