Наше горе лист, виши научни сарадник др Марина Спасојевић је Одлуком Владе Републике Србије 16. марта 2023. године постављена за члана Савета за српски језик. Задатак Савета је да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођењa мера ради заштите и очувања ћириличког писма као матичног писма. Савет треба да даје препоруке, предлоге и стручна мишљења ради унапређења стања у области употребе српског језика у јавном животу.

За чланове Савета, на предлог Одбора за стандардизацију српског језика, поред Марине Спасојевић, именовани су дописни члан АНУРС проф. др Срето Танасић, редовни професор проф. др Милош Ковачевић, виши научни сарадник др Владан Јовановић, ванредни професор проф. др Александар Милановић, а на предлог Министарства културе књижевници Владимир Пиштало, Селимир Радуловић, проф. др Зоран Аврамовић и Миодраг Кајтез.

Прошло је безмало два века откако је Даничић “ратовао” за српски језик и правопис бранећи Вука и његово залагање да народни језик постане књижевни. У ово наше време поново бранимо језик изгледа од себе самих. Или од оних међу нама који га кваре, ни сами незнајући зашто то чине. Кажу да су у Хрватској у заносу прављења државе крајем прошлог и почетком овог века, уводили неке нове речи, уместо постојећих, које су у најмању руку биле чудне, да се не каже и смешне. Превелика интервенција ових новодржавних језикословаца довео би до тога да рођени Загрепчани неби могли да разумеју Крлежу. Њега су вероватно намеравали да оставе за читање Србима. На срећу има нека “тајна веза” између народа и његовог језика, он се не намеће из канцеларија и кабинета.

Живи језик се мења, као што и живот тече, проналазе се нови термини за нове ствари, процесе и појаве. Песници и писци изгледа најбоље осећају језик јер су му највише и посвећени. Али они одавно више нису битни. У друштву у коме је све изокренуто, битније су клубске певачице од академика, политичари који незнају други део таблице множења, од инжењера и научних радника… У оваквој “изокренутој причи” у којој живимо почели смо да изокрећемо и језик. Можда ће се млађе генерације боље сналазити, али старијима и средњовечнима је тешко да “преламају” језик изговарајући речи “психолошкиња”, “филозофкиња”, “адвокаткиња” и многе друге. Да ли постоје у правопису и ако не постоје да ли је допуштено да их новинари и водитељи користе у медијима? Вероватно је ово само врх леденог брега, а питања су многа и проблеми су велики.

Нема сумње да ће овакви ауторитети у Савету за српски језик стати на страну Српског језика и Ћирилице. Питање је само да ли ће Министарство културе стати на страну свог савета, или ће водити “политику компромиса”, а читаве младе генерације ће стасавати уз разноразне “задруге” и “ријалитије”, док за Андрића, Црњанског, Мешу и Пекића неки никада неће ни чути, пошто је и школа изгубила битку са моћним комерцијалним телевизијама.

Поштованој Марини Спасојевић и њеним колегама у Савету желимо да истрају у борби за српски језик. Уверени смо да хоће.