Piše Dragana Ranđelović

U malim sredinama, obrazovanje je više od pukog prenosa znanja – ono je oslonac, svetionik i most
između prošlosti i budućnosti. Stručne škole poput naše Tehničke nisu samo mesta učenja, već i
mesta gde se gradi karakter, gde mladi stiču veštine koje će ih odvesti u život, i gde se generacije
profesora smenjuju, ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag.

Šezdeset godina rada jedne škole nije samo niz brojeva – to su hiljade učenika koji su prošli kroz iste
hodnike, učili pod istim krovom, sanjali velike snove u istim klupama. Neki su ostali u svom gradu,
otvarajući radionice, servise i firme, dok su drugi otišli daleko, noseći sa sobom znanje stečeno ovde.
Ali svima je zajedničko to što ih je škola naučila ne samo zanatu, već i istrajnosti, poštovanju i radu.

Dan škole je uvek poseban – tog dana učionice ostaju tihe, a hodnici ispunjeni svečano obučenim
učenicima, profesorima i gostima odzvanjaju glasovima radosti i ponosa. Umesto uobičajenih časova,
održavaju se priredbe, dodeljuju nagrade i evociraju uspomene. U školi se okupljaju bivši đaci, sada
uspešni majstori svog zanata, prijatelji nastavnika, direktori drugih škola i gosti koji su godinama
pratili njen rad. Sve je ispunjeno ponosom i toplinom, jer ovo nije samo školska proslava – ovo je
slavlje znanja, truda i generacija koje su ostavile trag u istoriji ove ustanove.

U svakom jubileju najvažniji su ljudi. Oni koji su nekada koračali školskim dvorištem s torbom na
ramenu, sada možda vode svoje kompanije, grade mostove, popravljaju mašine ili uče novu
generaciju. A tu su i oni koji su čitav svoj radni vek posvetili školi – profesori koji su dočekali penziju s
ponosom, znajući da su njihove reči oblikovale stotine mladih umova.

Zamislimo jednog takvog profesora – recimo, on je predavao mašinstvo ili elektrotehniku. Sećaju ga
se po kredom zaprljanim rukama, po tome što je uvek govorio da se znanje nosi u glavi, a alat u srcu.
Proveo je godine objašnjavajući isti princip generacijama učenika, strpljivo ispisujući formule na tabli i
popravljajući pokvarene aparate u kabinetu, ne da bi ih sačuvao, već da bi učenici mogli na njima da
uče.

Sada, kada više ne mora da zvoni školsko zvono da bi počeo svoj dan, kada ga više ne čekaju
ispitivanja i dežurstva, on ponekad prođe pored škole i zastane. Pogleda u prozore učionica, možda
prepozna nekog mlađeg kolegu ili čuje poznat žamor učenika. Možda mu priđe bivši đak, sada već
majstor u svom poslu, i kaže: „Profesore, hvala vam.“ I u tom trenutku, sav trud, sve neprospavane
noći pred ispite, svaka stroga ali pravedna ocena – sve dobija svoj smisao.

Šezdeset godina Tehničke škole je priča o ljudima. O profesorima koji su oblikovali generacije i
učenicima koji su poneli deo te priče sa sobom. O malom gradu u kome je škola bila i ostala veliki
svet.