Saučesnici

Piše Tomica Simić

Razmišljanje povodom tragedija u Ribnikaru, Orašju i Duboni i Novom Sadu.

Pre dve godine, trećeg i četvrtog maja 2023, Srbija je zavijena u crno. Roditelji su zaplakali i zaćutali zauvek, zaćutao je Beograd, zaćutala su sela. Vlast tadašnja i sadašnja se nije osetila odgovornom. Samo je ministar prosvete Branko Ružić dao ostavku, jedini koji je razumeo svoje mesto u vlasti, ostali nisu. Sledeće godine, 1. novembra 2024, dogodila se nadstrešnica u Novom Sadu i odnela 16 žrtava. I dalje vlast na čelu sa predsednikom države ne razume opsege katastrofe koja nas je zadesila, oni misle da je narod tu zbog njih, a ne oni zbog naroda. Studenti brane pravo na budućnost. Predsednik države izmišlja pandam ekipu, studente koji žele da uče… Narod i studenti traže promene, predsednik rotira ministre, znajući da posle pada sa vlasti, njegova politička opcija prestaje da postoji, a mnogi sledbenici će krivično odgovarati.

Neki društveni teoretičari su u društvenim dešavanjima uviđali opšte tendencije umesto zakonitosti. Tako su uvideli da svaka vlast posle dva mandata počinje da se kvari. U stabilnim demokratijama vlast najviših funkcionera je oročena na najviše dva mandata. Vlast menja koru velikog mozga, čovek postaje uveren da je nezamenjiv i da se bez njega ne može. Kako na najvišim funkcijama, tako i na lokalu. S druge strane, ljudi na vlasti imaju ogromne materijalne benefite, sve protivzakonitosti koje se učine pri sticanju bogatstva za članove vladajuće partije se anuliraju, sudije kao da ne smeju da osude funkcionera vladajuće stranke. To neodgovaranje za kriminal i korupciju im još više uliva pouzdanje da uvećavaju račune i nekretnine. Korupcija, neodgovornost, nestručnost, neznanje i pre svega bahatost, odnosno uverenost da im nijedan sud ništa ne može dok su u milosti predsednika države, sve to je dovelo do ubistva dece i ljudi. Dogodile su nam se tragedije i to ne jedna. Prvo Ribnikar i Orašje i Dubona, a posle Nadstrešnica. Šta je sledeće. Svi iole osvešćeni roditelji su u strahu da im deca ne stanu ispod neke ploče sa lošom statikom, na most koga je pojela korupcija kao osteoporoza, da sednu u javni prevoz čije je kočnice raštimovala korupcija, da pije vodu iz javnog vodovoda u koji hlor ubacuje korupcija, da trpe odluke nadmenih funkcionera koji od podređenih traže i ono što se ne sme…

Srbija je nepopravljivo podeljena na dva dela, na Srbiju predsednika države, njegovih sledbenika i poštovaoca, zemlju krtih nadstrešnica i mostova, kupljenih diploma bez znanja i ministarki čiji su aduti silikonski implantati i Srbiju potlačenih i poštenih, umerenih i pravičnih, njih i njihove dece, koji rade za sebe, ali sve više za ove prvopomenute. Ovo stanje umnogome liči na period pred bunu na dahije. Ima pljačke, velike i male, ima “dahija” i ” kabadahija”, ministara, podministara, velikih direktora i velikih “privrednika”, ima “baša” i “subaša”, predsednika opština, lokalnih moćnika i sitnih partijskih nasilnika. Misle ovi ovakvi da su naša deca data njima na volju.

I onda, kao i sad je bilo sitnih čankoljiza i prodavaca duše svoje za kilo proje, za radno mesto, apanažu za upravni odbor, dnevnicu bez angažmana… Ne znaju ili ne žele da znaju ove sitne čarčije, da svakim svojim postupkom staju na stranu grobara naroda i države i postaju saučesnici. Zar je tako jednostavno dati obraz na molovanje najcrnjom nečistotom? Misle oni zaboraviće se! Predsednici opština potpisuju višestruko veće cifre za obične poslove. Svi to znaju i misle da im izvođači deo novca vraćaju ili im daju nekretnine, stanove, apartmane. Odbornici vladajuće koalicije ,naprednjaci i socijalisti, podižu ruke i izglasavaju uredbe i odluke koje normalan čovek ni u snu ne bi prihvatio. Direktori opštinskih preduzeća i ustanova potpisuju nenormalne odluke, verujući da se vlast nikada neće promeniti i da nikada za protivzakonitosti neće odgovarati. Svi imaju svoje razloge. Neko ima zahtevnu gospođu koja želi apartman ili vikendicu u Grčkoj, ili skup vozni park, direktorka je možda uzela kredit za stan, pa mora da trpi, trećem je dete na studijama, pa plata ne stiže, odborniku je ćerka zaposlena na određeno vreme u javnom preduzeću, pa mora bez pitanja i razmišljanja da podiže ruke pri glasanju u skupštini, školska čistačica mora da mitinguje jer nije zaposlena “za stalno”, majstor iz javne firme mora direktoru ili predsedniku u radno vreme da radi na vikendici jer mu je obećano… Svaki slučaj je priča za sebe, a svaka priča je posebna muka i nevolja tih ljudi koji su pognuli glave.

Da li svi oni dok potpisuju, podižu ruke i rade druge nečasne radnje, da li se sete gospođe iz Despotovca koja je izgubila dete u Ribnikaru, čuju li njen vapaj i bol? Ona se zove Suzana, a on se zvao Andrija Čikić. I izuzetno je svirao klavir. Da li se sete dece stradale baš zbog takvih radnji Jer deca su nam i poginula zbog takvih odluka takvih poslanika i odbornika, zbog takvih potpisa direktora i potkupljenih nazovi stručnjaka. Ili su predsednici, odbornici, direktori gluvi?! Oni čuju samo olujni topot studenata i osvešćenog naroda. To ih izgleda plaši.

Svi su oni Saučesnici. Pohoditelji vladarevih mitinga, odbornici koji podržavaju bez pitanja lokalnu korupciju, predsednici i direktori koji sprovode korupciju… Ako bolje pogledaju svoje ruke, ako skinu interesno-stranačke naočare, videće da su im ruke krvave, umrljane krvlju dece Ribnikara, Dubone, Nadstrešnice… Saučesnici ne trebaju da brinu, saučesništvo se neće zaboraviti, zbog dece Ribnikara, Dubone i Nadstrešnice, ali i zbog budućih generacija, kojima su Saučesnici stali na put.

A olujni topot koraka, osvešćenog naroda i studenata, ne prestaje. Izgleda da je sve jači i jači!