Piše Tomica Simić

Tog prvog novembra 2024. godine Milica je trebalo da polaže kolokvijum iz psihologije. Ipak dvoumila se da li da izađe na ispit. Njeni drugovi iz Beograda koji su upisali slikarstvo u Novom Sadu su je pozvali da ode kod njih. Poznato je da je ona neodlučna, ali je na kraju rešila da izađe na kolokvijum koji se sastojao od izrade testa, pa da kasnije odmah krene za Novi Sad. Odustala je u poslednjem trenutku i otišla na železničku stanicu da sedne na brzi voz za Novi Sad. Drugovi su joj javili da će je sačekati na stanici na Petrovaradinu, jer se na novosadskoj železničkoj stanici ne može.

Kasnije je saznala da se na železničkoj stanici u Novom Sadu dogodila katastrofa. U padu nadstrešnice na stanici poginulo je petnaest osoba. Kad sam tog dana uveče povezao činjenice i razumeo da je postojala realna mogućnost da se i Milica u jednom trenutku nađe ispod nadstrešnice jer je trebala da vozom doputuje iz Beograda na tu stanicu, uznemirio sam se. Te noći skoro da nisam oka sklopio. I posle toga budio sam se oko tri sata ujutru, san posle toga nije hteo na oči, a kroz glavu su kolale razne misli podstaknute sećanjima. Nalazio sam društveni problem i nenormalno stanje i tamo gde ih ranije nisam primećivao.

Pre toga se dogodilo ubistvo u školi ,,Vladislav Ribnikar u Beogradu, majka dečaka Andrije Čikića je iz Despotovca,pa višestruko ubistvo u Duboni. Мnogobrojne afere, koje opozicioni protivnici vlasti ističu na društvenim mrežama, jer je većina televizija pod kontrolom i pod uticajem vlasti, talasale su strasti. Posle ovog užasnog događaja napisao sam tekst o urušavanju prosvete na svim nivoima, što sam i sam osetio na lokalu kroz aktivnost tadašnjeg predsednika opštine Nikole Nikolića, republičkog prosvetnog inspektora Dalibora Đorđevića i pomagača ,”Posle Ribnikara više ništa nije isto” i ,”Dalibor Đorđević mora da ode”…

Prošlo je više meseci od tog a, a ja i dalje kad se pomene problem nadstrešnice, ili kad se čujem sa Milicom osetim hladnoću oko srca. ,,Moglo je da je ne bude.Šta bismo mi. Ne bi bilo ništa bitno ni ništa isto.”

Već više meseci studenti protestvuju zbog neispunjenja zahteva od kojih je najznačajniji i za vlast najteži iznošenje na videlo, dakle javno obelodanjivanje dokumentacije o nadstrešnici. Zašto je ovo najteši zahtev i zahtev svih zahteva. Iz pojedinih dokumenata bi se videla sva korumpiranost vrha vlasti, koja bi na kraju dovela do pada ne samo centralne vlasti, nego i lokalnih vlastodržaca. Koliko bi tek tada korupcije i kriminala isplivalo na površinu. Ne bi imao ko ni na lokalu, niti sa vrha vlasti da utiče na javne tužioce i na sudove, da se sveti i da preti neistomišljenicima, ljudi bi se oslobodili pritiska da ukažu na nezakonitost i da javno pokažu na aktere korupcije, da bez zadrške i straha zahtevaju da akteri od predsednika opština, pa do ministara budu procesuirani i ako su skrivili, budu pravedno osuđeni. Dakle cela jedna mala armija ,”pijavica”, ovog jadnog naroda, treba da se unormali, privede pravdi i ako treba osudi. Ali pre svega da se razvlasti, što znači da im se onemogući da više neovlašćeno uzimaju novac iz budžeta. Zato, oni koji su na raznim nivoima vlasti,od predsednika opštine pa do predsednika države, koriste sva moguća sredstva i koristiće ih, od pritisaka i ucenjivanja, pa do fizičkog eliminisanja, da bi preživeli na vlasti, jer njihov odlazak sa vlasti znači odlazak u zatvor, gubitak imovine, promenu života po svim segmentima naglavačke. Oni se bore na sve ili ništa. Sa takvima je teško voditi političku borbu.

Ali, šta se dešava kad je na drugoj strani narod i to onaj njegov bolji deo, studenti. Tu više, izgleda, ništa ne pomaže, posebno ne sistem, oformljen na interesu, i na kultu jednog čoveka. Ma koliko se vrhovni vođa trudio da uspostavi sopstveni kult. Ideologije nema ni u tragovima. Branioci interesa i kapitala, pošto im je najsvetiji sopstveni interes, će se na kraju okrenuti i protiv onoga koji im je i omogućio da steknu sve što imaju, samo da bi sačuvali imovinu i glavu. To je zakonomernost. Brod koji tone prvo napuštaju miševi. Na kraju će supervizor i organizator svega i svačega u ovoj zamlji ostati sam.

U Beogradu se posle mirnih mitinga u Kragujevcu i Nišu, dogodio najveći do sada skup studenata i naroda 15. marta ove godine. Na narod je, valjda da se zastraši, puštena ,”furija,” koju zovu ,”zvučni top”. I bezbroj laži na televizijama, na koje više normalan svet ne obraća pažnju. A onda je 21. marta preminuo Vukašin iz Zmajeva, šesnaesta žrtva nadstrešnice, imao je devetnaest godina kao moja Anastasija.

A na lokalu stara priča. Dvojac tera svoj interes. Sve je manje novca čak i za prve saradnike. Ljudi su nezadovoljni. Ako je verovati ugovorima u koje sam imao uvid, zloupotrebe i protivzakonitosti se nastavljaju. Mislio sam da su ovi događaji svima nama opomena, svi smo pod nadstrešnicom, oni koji zloupotrebljavaju položaj, svojim činjenjem, a mi koji trpimo sve to, svojim nečinjenjem.

Hapšenja, koja ,kako kažu, mora da odobri vrhovni vođa, da bi se uzdigao i pokazao narodu da državni sistem još uvek postoji, je zamagljivanje situacije i obesmišljavanje onoga što se zove država. Lokalci kopiraju vrhovnog vođu. Predsednik opštine proverava Sanelin dosje, a pošto znaju da imam informacije o više krivičnih dela koja su načinili, poručuje mi da će Sanela Simić biti ,,najurena” sa posla. Posle nekog vremena, na sednici skupštine predsednik opštine Zlatko Marjanović me javno poimenice proziva u vezi informacija koje posedujem. Koliko je situacija izmakla kontroli, kako u vrhu vlasti, tako i na lokalu, pokazuje i incident na pomenutoj skupštini opštine 17. marta 2025. Predsednik opštine je javno prozvao i izvređao, gospođu Vlatku Vulić direktora Centra za kulturu, jer je umesto da pohvali ministarstvo Selakovića, govorila, kako reče predsednik opštine,o predstavi Musa Kesedžija. Studenti na skveru ispred Centra za kulturu u Despotovcu traže informaciju ko je od opštinskih funkcionera dežurao u Ćacilendu u vreme studentskih protesta 15. marta. Opštinska koalicija, u kojoj glavnu reč vode SNS, gde odlučuje dvojac Nikola Nikolić i Zlatko Marjanović i SPS čiji je predstavnik Mikica Obradović, intervenisala je,kako se misli, u ministarstvu prosvete, mada to negira, da se smeni direktor škole, inače član SNS-a, Silvana Dragutinović, što je i učinjeno 21. matra 2025.

Strah se uvlači i u kosti vlastodržaca. Predsednik republike preti procesuiranjima. S obzirom da su se u prethodnom periodu svi “opustili”, veći deo funkcionera može da bude privođen i suđen. Svako ima svoju nadstrešnicu, svi možemo da stanemo i nestanemo pod loš objekat, a svi smo u kandžama straha, nezadovoljstva i neizvesnosti. Srbija je nepopravljivo podeljena. Ćutanje je postalo greh, trpljenje je zločin prema budućnosti.

Revolucija traje. Bilo bi bolje da se završi što pre. Agonija odnosi žrtve.

Fotografija iz lista Danas. Plakat sa fotografije je naslikala Anastasija Simić, učenica Pete beogradske gimnazije.