Na skup za Beograd iz opštine Depotovac je, kažu, trebalo da krene oko 600 ljudi u više autobusa u subotu 12. aprila 2025. godine. Dan pre, u petak, za Beograd su otišli minibusom direktori preduzeća i ustanova i oni koji u nastajućem pokretu treba da zauzmu značajne položaje. Dakle, kao i kod ranijih odlazaka na mitinge, polovinu polaznika je obezbedilo javno preduzeće za eksploataciju uglja Resavica, a drugu polovinu lokalna samouprava, odnosno opštinski odbori SNS-a i SPS-a preko direktora javnih preduzeća i ustanova. Spiskovi postoje od ranije, organizacioni tim je uigrana ekipa. Na spiskovima su, pored direktora, mahom ljudi zaposleni u preduzećima i ustanovama na određeno vreme, njh je moguće najlakše kontrolisati, oni su najposlušniji, usta imaju, jezik nemaju, ne umeju ili ne smeju da odbiju predlog i zahtev nadređenog. Ima i onih koji se dobrovoljno javljaju da bi odobrovoljili šefa, ili da bi stekli kredit kod buduće odluke oko produženja ugovora o radu, opet na 60 dana. Neki se nadaju da će u narednoj raspodeli radnih mesta doći na red baš njihova supruga ili dete… Ima pak i onih koji ni u snu ne bi pomislili da odbiju odlazak na miting, jer bi time uznemirili i razljutili lokalne šefove vladajućih političkih partija, koji su im, naravno na određeno, zaposlili dete u Resavskoj pećini, ili u Domu zdravlja, suprugu kao čistačicu u školi, ili u administraciji, ili rođaka u komunalnom preduzeću. Postoje i neki mladi ljudi, koji rade u ustanovama i školama, sa diplomama privatnih ili čak državnih fakulteta, zaposleni na određeno vreme, koji u bezizlazu gubitka posla i egzistencije, biraju manje zlo za sebe. ima od takvih i onih koji se stide svojih postupaka, jer se ne slažu kako sa politikom i načinom vođenja države predsednika Vučića, tako i lokalnih vlastodržaca. Pognute glave,krijući pogled, sedajući u zadnje redove, skrivaju lice rukama da se ne prepozna na snimku… Takvi se po pravilu čim stignu na mesto događaja izgube po kafićima, restoranima, marketima i bočnim ulicama, da bi još jednom uverili sebe i olakšali savesti koja ih grize kao saučesnike u zločinu, da bi ubedili sebe da oni nisu za tu ideju, ali da su morali zbog egzistencije. Ako ideje uopšte i ima, ona se izgleda izgubila u raljama čistog interesa!

Ali sve to nije problem, ljudi se, ovako ili onako, svrstavaju na ovu ili onu stranu, dobrovoljno ili naterani, nesposobni da se odupru. U ovom slučaj,u svrstali su se na stranu malobrojnih studenata koji žele da uče , popularno nazvanih “Ćaci” i onih iz Pionirskog parka, koji misle da su nekad bili ili mogli da budu studenti. Svrstali su se protiv pravih studenata, koji nisu miljenici vlade i predsednika Vučića i koji se bore da izmene nenormalno stanje stvari koje su uveli i uvode napred pomenuti. Izgubiće godinu, kažu iz Ćacilenda, tog najsramnijeg dela Srbije, u kome su kako se pominje bili po zadatku i ćaci i oni koji ih podržavaju iz Despotovca. Pravi studenti, kažu, žrtvuju godinu za budućnost, žele da ostanu u svojoj zemlji, ali žele da intitucije rade, da sudije sude po zakonu, a ne u strahu od predsednika države ili opštine, da njima koji su studirali, što znači izučavali nauku u muci i znoju sticanja znanja, da njima pravim studentima komanduju i raspoređuju ih Ćaci sa kupljenim diplomama kod Miće Megatrenda ili Janićija Karića.

Subota je neradni dan pa svako može da svoje slobodno vreme pokloni čak i “ćacijima”. U slobodnoj zemlji, opredeljenje treba da bude slobodno. Ali šta je sa onim radnicima Rembasa i pridruženih preduzeća kojima se vodi da rade, koji treba da naprave radni učinak, a oni se tovare u autobuse, a ti autobusi su namenjeni za podizanje profita preduzeća, koji se habaju, koji se snabdevaju naftom, koje voze vozači sa nalozima na radnim zadacima koji nisu u opsegu poslova preduzeća koje se bavi eksploatacijom uglja. Da li se ovo računa u opsegu radničko sportskih igara? Koje odgovorno lice je potpisalo dnevnice radnicima koji nisu radili i ko je potpisao naloge za putovanje? Da li je to zloupotreba službenog položaja?

S druge strane, kojim novcem su plaćeni autobusi koji su vozili članove i simpatizere vladajućih partija u opštini Despotovac? Ko je platio sendviče za poneti? Nafta košta, autobusi koštaju…Nema ručka džabe, nema prevoza džabe! Dakle, opet se radi o zloupotrebi položaja, a sve su platili građani, na uštrb puteva trotoara, kanalizacije, vodovoda… Ko je angažovao maloletna lica da idu na miting?

Ima i onih koji su na strani pravih studenata, protestanata. Oni su došli da opomenu, da pokušaju da bar neke vrate na pravi put… Zalepili su na vetrobrane autobusa “ruke krvave”, organizovali šetnju kao opomenu da je put despotovačkih “ćacija”, put protiv budućnosti pokoljenja i zemlje.

Uzvraćeno im je psovkama i ružnim rečima. To su oni koji veruju u ispravnost onoga što rade, veruju u ono u šta ne veruju ni oni koji ih vode.

Vođa ističe veliku ideju Srbije. To bi trebala da bude zajednička kuća naroda koji u njoj živi i svih građana. Ali u borbi da ta kuća postane veća i lepša i cenjenija među susedima, neki njeni ukućani su se obogatili bez rada, a drugi su na ivici egzistencije. Ovi obogaćeni i dalje uveravaju ove osiromašene da treba da rade bez otpora “Za Srbiju”! U toj borbi “Za Srbiju” neki stekoše račune i stanove, posede i imanja, kuće i vikendice, oni svoju decu šalju na školovanje u inostranstvo, oni se leče u stranim bolnicama, oni talože investicione rezerve u sefovima…

Čaršija razume despotovačke ćacije. Svakom je onako kako je zaslužio. Neko je sposoban da stavi ruku u budžet i zgrabi koliko god može, drugi se zadovoljavaju sendvićem, ekskurzijicom i platicom. Ipak čuje se u čaršiji da nije bilo 600, kao što je vrh naložio, jedva je sakupljeno 350 duša, da je u vrhu države i stranke sve dobro isplanirano, čak su, kažu, poslati i silni novci, da se sve plati, čak i dnevnica svakom mitingašu na ruke. Novac se izgleda izgubio među prstima glavnih lokalnih ćasija. Sada vrhovni postavlja pitanja i traži odgovore! Bilo kako bilo, nije prvi put da se novci rastve i da se sve to zaboravi radi mira u kući. Platiće narod!