Пише: Томица Симић

Крајем 18. века у Србији односно у Београдском пашалуку је створен слој богатијих и виђенијих људи. Један угледнијих људи после завршетка Другог српског устанка 1815. године и после постизања договора између кнеза Милоша и Марашли-Али паше, у овом делу Ресаве био је Дмитар  Радованов из Јеловца. Он се заједни са Обрадом из Стењевца помиње у писму кнеза Милосава Здравковића Ресавца Милошу Обреновићу у коме се председатељ Народне канцеларије, кнез Милош обавештава да се Турци из Црне реке спремају да нападну Ресаву преко Кучаја 1820. године. Дмитар се помиње и као учесник на скуповима у нахији Ресавина којима се договарало о сакупљању пореза или се јавно исказивала подршка и поверење кнезу Милошу.

Већ тридесетих година 19. века у документима се помиње Миљко син Дмитра, Миљко Дмитровић. Миљко је и дочекао кнеза Милоша у Јеловцу августа 1832. године, у време када је походио Горњу Ресаву. Овај долазак владара у село деловао је да се сачувају и испричају разне приче о гозби и одабраним јелима, поточној пастрмки коју су звали „шаренка“, о овчјем јеловачком сиру и о јагњетини. Кнез Милош је, кажу, пио воду на старој чесми и одушевљено је назвао „Бисер вода“.

Кнез Милош је од почетка владао апсолутистички јер и није знао другачије, зато је против себе изазвао кнежеве и народ.

Јануара 1835.године против апсолутизма кнеза Милоша подигнута је буна. Вођа буне је био Милета Радојковић велики сердар расинске области, а један од организатора буне је био Милосав Здравковић Ресавац, кнез Ресавске нахије. Он и његов син Јован Здравковић су масовно подигли Ресаву  17, 18. и 19.јануара. Са мањим бројем војника Ресавац је отишао за Јагодину одакле је са осталима пошао на Крагујевац (престоницу) а већи број Ресаваца је био смештен у логору у Миливи под командом Милана Јовановића. Јовановић је 30.јануара 1835. године тражио упутства од Јове Здравковића „јер људима нестало је леба“.У логор у Миливи су били стационирани војници из ресавских села.Ова војска је после тога распуштена пошто је кнез Милош одобрио програм побуњеника и буна стишана.

Фебруара 1835. у Крагујевац су дошли народни прваци, депутати, кнежеви и кметови из свих крајева тадашње Србије. На скупштини 2. односно 15.фебруара 1835. године када је донешен Сретењски устав један од депутата Ћупријског округа, односно Ресавске нахије, био је Миљко Дмитровић. На кнежевим ливадама у Крагујевцу је било око 2500 учесника и око 10000 знатижељника. Његово име се налази међу посланицима Сретењске скупштине која је усвојила Устав. Сачинитељ Устава је био Димитрије Давидовић, новинар, писац, уставописац и дипломата.

Кнез Милош не имајући излаза, прихватио је устав којим је ограничена његова власт и самовоља, а обичном народу загарантована основна грађанска права. Овим уставом је и de jure укинут турски феудализам у Србији. Устав је одштампан у 10000 примерака и раздељен скупштинарима, тако да је по повратку у село и Миљко Дмитров донео и примерак првог српског устава.

Овај устав је због противљења великих сила његовом либерализму, кратко трајао, 55 дана. Ипак, иако је укинут, народ се држао одлука Сретењске народне скупштине у Крагујевцу. Кнез Милош који је опет покушао да влада по старом, притиснут од кнежевске опозиције, морао је да напусти престо и Србију 1839. године.

Породица Миљка Митровића је у 19. веку била најимућнија у селу Јеловцу, имали су највише оваца, а и највећи удео у сеоској воденици на реци Ресави. Милосав Митровић 1863. године је поседовао имање од 167 дуката цесарских. До прве половине двадесетог века задржали су презиме Миљковић.