Већ више деценија наши радници идући за бољом зарадом и бољим условима рада‚ одлазе на рад у иностранство. Горњоресавци одлазе у земље Западне Европе, и то у Аустрију, Француску, Шведску… али има и оних који су отишли у прекоокеанску Аустралију и Америку. Одлазе највреднији и најупорнији, одлучни и срачунати на успех. Остављају своју кућу и своје имање. Пре четрдесет  и више година се одлазило на „привремени рад“ , новац су слали кући, док су родитељи и деца одржавали домаћинство и радили имања. Забележена су велика улагања у инфраструктуру села, у изградњу породичних кућа и у куповину трактора и пољопривредних машина. У то време 80-тих година Деспотовац се ширио. Куповани су плацеви и уплаћиване велике суме у касу општинске управе за комуналије – пут, воду и канализацију. Није се могла отпочети изградња објекта , није се могла добити грађевинска дозвола, док се не уплате комуналије. Неке улице ни до дан данас нису асфалтиране.

Питање успеха или неуспеха је било изградити кућу у вароши, јер у вароши постоји телефон, а у многим селима га није било, па асфалтни пут, а многи сеоски сокаци ни до данас нису асфалтирани, а о мостовима које бујице односе, о електричној струји која нестаје на појаву прве муње и најмањег ветра, о чињеници да села немају водовод и сијасет других инфраструктурних проблема да и не говоримо.

Ту чињеницу да је ,,гастарбајтер” (тако су најчешће звали наше људе који раде у иностранству) везан за своју родну груду, искористили су и на њој нашли ухлебљење многи у општинској управи тог времена, али и  адвокати и многе друге „услужне делатности“. Формирале су се и поједине агенције које су „завршавале посао“ тим људима. Све те услуге ти „наши странци“ су плаћали здравим новцем- маркама и шилинзима. За време свог одмора од  две-три седмице они су морали да ураде посао који су зацртали и да се врате на рад у Западну Европу. Услуге су по правилу биле скупље него у другим крајевима земље, а често се „због повећаног обима послова“ каснило са издавањем документације па је „ћата“ морао да се „подмаже“. То је практиковано у виду разних поклона, али и новцем.

Од „странаца“ живе и стоваришта грађевинског материјала, разне трговине, локалне занатлије, као и физички радници. Никад нико није израчунао величину годишње донације у општину Деспотовац, али су у питању милиони западноевропских марака, тј. евра. Осећало се повећање количине новце у време летњих одмора и новогодишњих празника и раст цена.

Били су срећни што граде своју земљу и своју кућу. Желели су да виде свој крај, чак и бољи од места Западне Европе у којима су радили.

Ми их често нисмо разумели. Локалне власти од седамдесетих година прошлог века до данас су на те људе гледале као на објект од кога се може узети новац. Локалне власти су сматрале да они, а не држава из буџета општине и државе, треба да направе, не само своје куће, већ и сеоске путеве, водоводе, трафостанице и далеководе. Десило нам се да после неколико деценија деца поменутих гастарбајтера, нису остала код својих кућа, већ су исто отишла. Десило нам се да та деца и деца њихове деце, више не долазе у своја села која су и данас са слабом струјом, без водовода, канализације, и са неасфалтираним улицама.

Нисмо их разумели….