Пише: Томица Симић

Корупција је нама у последње време препознатљива реч, за коју знамо да означава нешто лоше, неморално и незаконито, али често не би знали да је објаснимо и дефинишемо. Потиче од латинске речи corruptio, што значи “подмитљивост”, “поткупљивост” и “поквареност”.Означава незаконито коришћење друштвеног и државног положаја моћи ради стицања сопствене користи. Дакле и Стари Латини су знали за ову пошаст друштва, а ми смо поред свих културних позитивних тековина прихватили и ову њихову тековину, или је она , можда, независно од њих, наше аутохтоно чедо. Корупција је најгора болест друштва, која се шири као зараза и на крају захвата целокупно друштво. Друштво пати од корупције, да би на крају колабирало, што може довести и до нестанка државе и народа.

Замислите општину у једној малој земљи, у којој, уз благослов и на корист централне власти, владају двојица људи, као да управљају својом приватном прћијом. Зашто двојица, кад се у свим причама и свуда истиче суверена, макар била и накарадна, власт и управа појединца? Наша општина је посебна и по томе што код нас ништа није изведено до краја, па ни претходна промена власти није решена потпуно, те су се смењивани и најурени поново вратили и заузели “заслужене” положаје. Тако да сада, уместо сувереног председника, имамо локални двојац. Некад се чини да је само небо умешало прсте да у потпуности упропасти овај народ и ову општину. Њих двојица се тако лепо и складно допуњују. Покривају сва сагрешења и све земаљске грехове, од онога пожели што је туђе, узми што је туђе, до онога претуци и покушај да убијеш ближњега свога, ако ти је то од користи,ако ти је то на душевно или на материјално задовољство и корист. Они користе опробане методе подмићивање и застрашивање од чега је уцењивање доведено до перфекције. Подмићује се свако за кога се процени да је то потребно и то буџетским новцем, али и услугама и бенефитима које иду до крајњих ненормалности, од људи у министарствима, од нижих чиновника, до државних секретара и министара, од инспекцијских служби на свим нивоима, па до појединих судија и чак, не би се веровало, до чистачица! Ко једном окуси “забрањено воће”, ко једном “прими поклон”, трајно улази у свет “инфицираних” и “обележених”, те такви, касније, морају да буду послушни, јер ће бити “пуштени низ воду”. Најчешће се функционерима на свим нивоима допушта да буду коруптивни и делају супротно закону, да би се лакше њима управљало, јер су грешни и неспособни најпослушнији. Застрашивање је друга страна медаље. Застрашују се политички неистомишљеници и противници, односно свако за кога се мисли да својим деловањем може да угрози положај властодржаца. Kористе се разни механизми да се ти људи угрозе, од отпуштања са посла, до физичког линча. Властодршцима иде на руку стање у друштву, поткупљене и пропале институције, које не штите угрожене грађане и судови који својом активношћу и вишедеценијским процесима обесмишљавају постојање овог стуба државе и претварају правду у неправду. Допуштају, да се о њима говори као о “прљавим играчима”, чак и подстичу прављење таквог ореола, што и није тешко постићи, с обзиром да сви знају да се ради о људима који себи могу да допусте најниже нивое друштвеног деловања, од туче на тротоарима и јавним местима, до снимања телефонских разговора. Њихово политичко блато је не само политички, већ и људски неиздживо смрадно.

Да ли треба допустити овим “политичким смрадовима” да наставе свој уништилачки пир, до тренутка кад све младо и способно напусти општину, а немоћни старци буду препуштени сами себи да тужно скончавају… Да ли им треба допустити да ресурсе опустеле земље предају Некоме, да би они придодали још неку некретнину у већем граду, увећали новчани улог или златне породичне резерве. Рече једном давно доктор Градимир Малешевић : “Да ли се треба хватати у коло, или пустити и гледати како други играју. Није добро ни једно ни друго!” Људи који држе до себе увек себи постављају ово питање. Да би решили ову недоумицу, помогла нам је студентско-ученичко- народна револуција, која траје. И трајаће све дотле док се “политички смрадови” не најуре и сместе по заслузи тамо где им је место, у сваком случају што даље од државе и од институција. Циљ сваког грађанина је да се врати нормалном животу, где институције раде по закону, а не у страху од властодржаца, да сељаци имају користи од земље, радници од посла, да студенти студирају, ученици буду у школама, а криминалци у затворима. Изгледа, да би се све ово десило, прво треба криминалце сместити у затворе.

Да ли ће локална “политичка кавурма” саставњена од будибогснама политичких делатника, којима није битна ни идеја, ни политичка партија, већ голи интерес, да ли ће имати бар нелагоду кад се сазна шта су све противзаконито потписали и које су све кривичне радње извршили? Да ли ће директори јавних предузећа и установа зажалити што су пристали да на притисак “двојца” потписују незаконите акте и препумпане рачуне? Да ли су и даље при уверењу да их челни људи и функционери владајуће већине имају намеру да штите, с обзиром да су и ти сами партијски челници у већем проблему него дојучерашњи штићеници? Да ли ће после тога локални полицијски и други инспектори, јавни тужиоци и полицијски службеници почети да раде свој посао или ће конфорно сачекати да револуција одради своје? Јер на крају се све сазна, и ко је крао и ко је кога штитио!

Видећемо!