Predsednik republike Srbije Aleksandar Vučić je u okviru posete Pomoravlju, posetio i Veliki Popović 13. avgusta 2026. godine. Ovo je za kratko vreme druga poseta Aleksandra Vučića despotovačkoj opštini. Ni ovog puta nije svraćao u Despotovac, ranije je posetio rudarski Senjski Rudnik, a sada se zaustavio na drugom kraju opštine, u selo Veliki Popović. Po nekim izvorima, predsednik je planirao i posetu selu Plažanu, kako se kaže, da bi otvorio skoroizgrađeni put Plažane-Lomnička Bara, ali su bezbednosne službe procenile posle ispisivanja transparenata koji promovišu politiku suprotnu politici predsednika Vučića i SNS-a, da to nije bezbedno.

U Velikom Popoviću, jednom od najvećih naselja opštine Despotovac, domaćin predsednika države bio je ugledni privrednik i vlasnik preduzeća Ukras Zdravko Rajić.

Zdravko Rajić je „Ukras“ počeo da gradi još 1970. godine. Od stolarske radionice nastala je porodična fabrika koja danas zapošljava oko pedesetak radnika, proizvodi više od dva miliona metara različitih profila godišnje i posluje u Velikom Popoviću. Rajić danas govori da plate radnicima ne kasne i da firma posluje uspešno.

Posebno je zanimljivo što je Rajić godinama imao potpuno drugačiji odnos prema lokalnoj vlasti. U intervjuu iz 2016. otvoreno je govorio o problemima sa Opštinom Despotovac. Kao simbol tog odnosa naveo je put do fabrike i, prema njegovim tadašnjim rečima, odgovor koji je dobio na zahtev da se put popravi: „Krpi ako ti treba.“

Rajić se, međutim, nije zaustavio na lokalnoj politici. Pokušavao je da dođe i do državnog vrha. Pozivao je tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da poseti „Ukras“. I Vučić je, deset godina kasnije, zaista došao.

Ovoga puta predsednik Srbije nije samo obišao fabriku. Rajić ga je dočekao, govorio o svom poslu, o 500.000 dužnih metara lajsni koje je „Ukras“ proizveo za „Beograd na vodi“, a Vučić je predstavio i mogućnost državnog bespovratnog novca za opremu do 6,3 miliona dinara.

Vučić je, zanimljivo, rekao i da je za Rajićev raniji poziv čuo preko „Bidže“, uz ocenu da je njegova greška što ranije nije došao. Zašto je predsednik Vučić u svojoj izbornoj kampanji pred izbore koji nisu raspisani izabrao baš Zdravka Rajića?

Pomoravlje je u predizbornom periodu. Vučić obilazi više mesta i bira ljude i firme koje mogu da predstavljaju određenu sliku Srbije: porodice sa mnogo dece, poljoprivrednike, male i srednje privrednike, proizvodne kompanije. U toj priči „Ukras“ savršeno odgovara. Resavica je veliki problem, opterećen dugovima, upravljanjem i političkim sukobima. Godinama je bila jedan od glavnih izbornih aduta u Despotovcu. Međutim, za predsednika koji obilazi Srbiju, Resavica može biti i politički teret. Despotovac je opterećen lošim upravljanjem dvojice predsednika, opštine Zlatka Marjanovića i skupštine Nikole Nikolića i lošim rejtingom naprednjaka, što su i pokazali narodni protesti u samom Despotovcu.

Zato je možda bilo potrebno pokazati drugu sliku opštine Despotovac. Ne rudnik. Ne državno preduzeće. Ne političke funkcionere. Već privatnika koji je od svog rada napravio fabriku.

Rajić je, u tom smislu, „čist igrač“: sam je podigao firmu, opstao kroz različite sisteme i, prema njegovom javnom nastupu, nije zavisio od državnih kredita. Čak mu je Vučić sada nudio bespovratna sredstva, dok je Rajić ranije govorio da nije želeo kreditno zaduživanje. Takav domaćin predsedniku odgovara.

Ali odgovara li Rajiću Vučić, za koga neki, između ostalih i studenti, kažu da je odlazeći vlastodržac?

Rajić od države ne traži privilegiju. On traži ono što mu kao privredniku realno treba – infrastrukturu. Kamioni koji dovoze materijal i odvoze robu ne mogu da biraju političku vlast. Moraju putem. A taj put je godinama problem.

Lokalna vlast, prema Rajićevim ranijim rečima, nije imala dovoljno sluha za njega. Danas se, međutim, na predsedničkom nivou govori o putevima i dodatnom novcu za infrastrukturu. Vučić je u Velikom Popoviću saopštio da će biti urađeno 1,4 kilometra puta, uz oko 350.000 evra, nakon što su se meštani požalili na put i probleme u selu.

Tako Cigan mala, odnosno Romski zaseok, dobija put, Veliki Popović bolju vezu, „Ukras“ bolji pristup fabrici, a Vučić dobija još jedan konkretan rezultat svoje posete. I tu se krug zatvara.

A gde je u svemu tome lokalna vlast? To je pitanje koje će ostati. Ako je jedan put mogao da se obeća kada je predsednik države došao, zašto nije mogao da se reši ranije? Zašto je privrednik morao da čeka da predsednik Srbije dođe u njegovo selo da bi njegov problem sa infrastrukturom ponovo postao državna tema? Da li je to dokaz da Nikola Nikolić i Zlatko Marjanović nisu imali sluha za potrebe lokalne privrede – ili je reč samo o tome da lokalna vlast nema dovoljno novca i nadležnosti za velike infrastrukturne zahvate, ako je kilometar i po veliki infrastrukturni projekat? Odgovor bi trebalo da daju oni.

Ali postoji i druga strana. Da li je Rajić mogao da odbije Vučića? Realno – teško.

Predsednik države dolazi u vašu fabriku. To nije mala stvar. Ne samo zbog politike već i zbog poslovnog interesa. „Ukras“ radi za veliko tržište, uključujući „Beograd na vodi“, a sam Rajić je predsedniku poručio da bi voleo da se napravi još jedan takav projekat jer bi njegova firma imala posla. Zato nije ni pohvalno ni nepohvalno što je Rajić primio predsednika.

Uostalom, i ranije su predsednici države i ministri posećivali preduzeće Zdravka Rajića.

Problem nastaje tek ako se od privrednika očekuje da zbog jedne vlasti izgubi svoj identitet i ugled. A Rajić upravo zbog svoje biografije ima pravo da bude oprezan. On je 2016. kritikovao vlast. Danas dočekuje Vučića. To ne mora biti kontradikcija. Može biti jednostavno politika odraslog čoveka koji zna da vlasti dolaze i odlaze, a firma ostaje.

Vučić je iz Velikog Popovića poručio i da građani ne treba da brinu za Resavicu. Ali sama činjenica da je posetu Despotovcu počeo u privatnoj fabrici govori dovoljno o političkoj poruci. Despotovac nije samo Resavica. Postoji i privatna privreda. Postoje ljudi koji su sami stvarali. Postoje fabrike koje rade bez obzira na izbore. I možda je upravo Zdravko Rajić bio potreban predsedniku da tu priču pokaže.

Ali sada se postavlja pitanje koje nije samo Vučićevo, već i Rajićevo: Koliko košta politička blizina?

Ako je put potreban – treba ga izgraditi. Ako je Cigan mali potreban asfalt – treba ga asfaltirati. Ako „Ukras“ zaslužuje bolju saobraćajnicu – treba je napraviti. Ne zato što je Vučić došao. Ne zato što je Rajić dočekao Vučića. Nego zato što građani i privreda imaju pravo na normalnu infrastrukturu. Jer ako se 1,4 kilometra puta grade baš sada, pred izbore, onda će i Romi iz Cigan male, i Rajić, i svi ostali građani imati pravo da se pitaju: Da li je put konačno napravljen zato što je trebalo – ili zato što je trebalo pred izbore?

To je pitanje na koje odgovor ne daju predsedničke kamere. Odgovor će dati vreme. A Zdravku Rajiću ostaje ono najvažnije što je gradio 56 godina: fabrika, radnici i ime.

Politika može da asfaltira put. Ali ugled se ne asfaltira. On se stvara decenijama – i može da se izgubi za jedan dan.