Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja „Resavica“ decenijama predstavlja mnogo više od rudarskog sistema. Ono je istovremeno deo energetske bezbednosti Srbije, socijalni oslonac nekoliko nerazvijenih opština i jedan od najvećih budžetskih korisnika u oblasti privrede. Međutim, upravo zbog te trostruke uloge danas se postavlja pitanje: da li je postojeći model održiv i kakva je budućnost Resavice?

U sastavu JPPEU „Resavica“ nalazi se više podzemnih rudnika mrkog i kamenog uglja. Iako njihova proizvodnja predstavlja samo manji deo ukupne proizvodnje uglja u Srbiji, njihov značaj nije zanemarljiv. Podzemni ugljevi koriste se za potrebe industrije, pojedinih toplana, domaćinstava, ali i kao strateška rezerva u situacijama kada dolazi do problema u proizvodnji uglja na površinskim kopovima ili pri uvozu energenata. Energetska kriza u Evropi pokazala je koliko je opasno potpuno oslanjanje na uvoz. Zbog toga država poslednjih godina nije odustala od finansiranja Resavice, iako ona posluje sa velikim gubicima.

JPPEU „Resavica“ zapošljava oko 4000 radnika u Srbiji, što je čini jednim od najvećih poslodavaca u istočnoj Srbiji.

Za opštinu Despotovac značaj je još veći. U rudniku „Rembas“ u Resavici i okolnim pogonima zaposleno je blizu 1200 radnika, dok se procenjuje da iz same opštine Despotovac u ovom i drugim rudnicima Resavice radi preko 1000 ljudi. To znači da od plata iz Resavice direktno ili indirektno živi nekoliko hiljada stanovnika opštine.

Treba imati u vidu da svaki rudarski posao stvara dodatna radna mesta u: transportu, trgovini, ugostiteljstvu, građevinarstvu, servisnim delatnostima i lokalnim preduzećima. Gubitak rudnika zato ne bi značio samo nestanak nekoliko stotina radnih mesta, već ozbiljan udar na čitavu lokalnu ekonomiju.

Država već godinama izdvaja milijarde dinara subvencija kako bi Resavica mogla da isplaćuje zarade, finansira bezbednost rada i održava proizvodnju. U pojedinim godinama subvencije su prelazile 5 milijardi dinara, a kada se uračunaju druge vrste pomoći, ukupan teret za budžet je još veći. Postavlja se logično pitanje: može li i treba li da država zauvek finansira sistem koji posluje sa gubitkom. Odgovor je – ne. Ni jedna država ne može neograničeno dugo finansirati preduzeće koje ne povećava produktivnost i ne ostvaruje održive prihode.

Zašto se Resavica ipak ne zatvara? Odgovor nije samo ekonomski. Razlozi su energetska bezbednost, socijalna stabilnost, sprečavanje masovne nezaposlenosti, očuvanje života u rudarskim sredinama, politička stabilnost…

Koliki je značaj rudnika Resavice, odnosno Rembasa za opštinu Despotovac? Naglo zatvaranje rudnika značilo bi ekonomski kolaps više opština, među kojima je i Despotovac. Opština Despotovac poslednjih godina beleži: pad broja stanovnika, negativan prirodni priraštaj, odlazak mladih i mali broj novih investicija U takvim okolnostima „Rembas“ ostaje najveći privredni oslonac. Bez rudnika: smanjila bi se potrošnja, zatvarale bi se prodavnice, padali bi prihodi opštine i ubrzalo bi se iseljavanje stanovništva.

Drugim rečima, pitanje budućnosti Resavice istovremeno je i pitanje budućnosti Despotovca.

Postavlja se pitanje da li se rudarenje isplati, posebno sa ovakvom opremom, tehnologijom i u ovakvim uslovima. Ako se posmatra isključivo tržišno poslovanje, odgovor je često negativan. Međutim, kada se uračunaju: energetska sigurnost, očuvanje stručnog kadra, socijalni mir, razvoj nerazvijenih područja, onda država deo subvencija posmatra kao ulaganje u stabilnost zemlje. Ipak, takav model ima ograničen rok trajanja.

Šta treba da se radi? Najveća greška bila bi čekati da subvencije jednog dana prestanu. Rešenje mora biti postepena transformacija. To podrazumeva: modernizaciju proizvodnje, povećanje bezbednosti rada, smanjenje troškova, razvoj prerađivačkih kapaciteta, korišćenje rudarskog zemljišta za nove privredne aktivnosti…

Za opštinu Despotovac to znači da već danas treba razvijati nove izvore prihoda: turizam (Resavska pećina, Manasija, Beljanica), drvnu industriju, poljoprivredu i stočarstvo, obnovljive izvore energije i male i srednje proizvodne pogone.

JPPEU „Resavica“ danas nije samo rudarsko preduzeće. Ona predstavlja pitanje energetske bezbednosti Srbije, socijalne sigurnosti hiljada porodica i opstanka čitavih lokalnih zajednica. Međutim, činjenica da država godinama izdvaja milijarde dinara pokazuje da sadašnji model nije dugoročno održiv. Subvencije mogu kupiti vreme, ali ne mogu rešiti suštinske probleme.

Zato budućnost Resavice ne sme biti izbor između potpunog zatvaranja i beskonačnog finansiranja iz budžeta. Potrebna je jasna državna strategija koja će omogućiti da rudnici koji imaju perspektivu nastave proizvodnju uz modernizaciju, dok će se istovremeno stvarati novi poslovi i nove privredne grane u sredinama koje danas zavise od uglja.

Za Despotovac to nije samo ekonomsko pitanje – to je pitanje opstanka. Ako se ne pronađe novi razvojni model pre nego što subvencije počnu da se smanjuju, demografski pad i iseljavanje mogli bi se dodatno ubrzati. Zato je vreme za planiranje upravo sada, dok Resavica još uvek predstavlja oslonac lokalne privrede, a ne tek uspomenu na nekadašnji rudarski kraj.