Kad se u Despotovcu godinama unazad kaže “Dani”, bez mnogo objašnjavanja znalo se na šta se misli. Na Dane srpskoga duhovnog preobraženja. Znalo se kada počinju, zašto postoje i šta predstavljaju. Imali su svoj smisao, tradiciju i kulturnu težinu. Nisu bili samo još jedna stavka u kalendaru manifestacija, niti prilika da se lokalna vlast fotografiše u prvom redu.
Sada su „Dani“ nekako postali rastegljiva kategorija. Počinju već 1. avgusta Danima sećanja na vladavinu despota Stefana Lazarevića, pa se onda razvučeni i pomalo izgubljeni protežu sve do 28. avgusta — datuma kada su nekada završavali Dani srpskoga duhovnog preobraženja. Kao da je neko zaključio da, ako već nemamo dovoljno sadržaja za jedan događaj, možemo da napravimo dovoljno događaja za ceo mesec.
A onda u tu kulturnu rastegljivost treba smestiti i Dan rudara. I, naravno, ne ide Dan rudara bez estradne zvezde. A da bi sve bilo potpuno, tu je i pečeni vo. Inače, proslava Dana rudara ima svoju tradiciju dužu od Dana srpskoga duhovnog preobraženja, sa specifičnim programom u kome značajno mesto zauzima i veče popularne muzike.
Ne postoji ništa loše u tome da Despotovac ima bogat kulturni program. Naprotiv.Ali kultura nije takmičenje u tome ko će duže da drži manifestaciju. Ni veliki gradovi, nekadašnja banovinska sedišta sa desetinama i stotinama hiljada stanovnika, ne mogu beskonačno da proizvode publiku, programe i sadržaje. A mi govorimo o Despotovcu. O maloj varoši koja se prazni. O opštini iz koje mladi odlaze, u kojoj je sve manje dece, sve manje stanovnika, sve manje ljudi koji mogu da nose kulturni i društveni život. I onda neko pomisli da će problem biti rešen tako što ćemo Ceo avgust proglasiti događajem.
Neće. Jer publika nije inventar. Narod nije dekoracija. A kultura nije kulisa za politički protokol.
Posebno je zanimljiva slika sa pojedinih događaja. U prvom redu — lokalna politička i društvena elita. Ona ista koja bi trebalo da predstavlja društveni uzor. A u javnosti se sve glasnije govori o političkoj podobnosti, kupljenim diplomama, moralnim kompromisima, nedoslednosti i urušavanju kriterijuma u gotovo svim oblastima društvenog života. Ne tvrdimo da je svako iz prvog reda takav. Ali ako je prvi red postao važniji od publike koja sedi iza njega, onda imamo problem. Jer kulturna manifestacija nije uspešna zato što su prve stolice popunjene funkcionerima. Uspešna je kada se poslednja stolica teško pronalazi. A tu se već vidi razlika. I možda upravo zato interesovanje za pojedine programe sve više opada. Čak i za one koji bi svojim kvalitetom mogli da privuku publiku kakvom se ne bi postidela ni prestonica.
I tu dolazimo do najvažnije stvari. Narodu se ne može naredit. Ne može se dovesti naredbom. Ne može ucenom. Ne može molbom. Ne može pretnjom. Ne može partijskim spiskom. Ne može ni obećanjem. A naročito ne može tako što će se nekome reći da je „red“ da se pojavi. Čak ni kada pevaju Frajle. A ako se narod teško okuplja i uz takav program, onda možda nije problem u narodu. Možda je problem u tome što je poverenje potrošeno. Jer kada se poverenje izgubi, više nije dovoljno dovesti izvođača. Nije dovoljno postaviti binu. Nije dovoljno okačiti zastave. Nije dovoljno organizovati fotografisanje. A pogotovo nije dovoljno očekivati da ljudi četvrtkom dolaze na stranački štand zato što je nekome palo na pamet da bi trebalo da budu tamo. Ako se na političkom štandu ne može okupiti narod bez organizovanja, pozivanja, pritisaka i mobilizacije, onda je možda vreme da se postavi jednostavno pitanje:
A gde je narod? Možda je upravo tamo gde je uvek bio. Samo više ne veruje.
I tu dolazimo do posebnog paradoksa ovogodišnjeg avgusta. Kada već ne ide dovoljno dobro sa savremenim autoritetima, možda će pomoći Visoki despot Stefan. Kada savremena politika ne uspeva da podigne moral, ugled i poverenje, prizovimo srednjovekovnog vladara. Kada nema dovoljno autoriteta danas, pozovimo autoritet od pre šest vekova. Nije problem što se Despot Stefan Lazarević pominje. Naprotiv — Despotovac bez despota Stefana bio bi istorijski apsurd. Problem je kada se istorija koristi kao scenografija, a ne kao obaveza. Jer Despot Stefan nije bio dekor. Nije bio čovek za prvi red. Nije bio figura koju postavite iza govornice da bi dala težinu nekoj savremenoj političkoj priči. Bio je vladar koji je ostavio trag u istoriji Srbije, a njegova veza sa ovim krajem upravo zato zahteva ozbiljnost, znanje i dostojanstvo. Ako već prizivamo despota Stefana, onda bi bilo dobro da se zapitamo: Šta bi on danas video u Despotovcu? Da li bi video grad koji čuva svoju istoriju? Ili grad koji svoju istoriju koristi da prikrije sadašnjost? Da li bi video duhovno preobraženje? Ili političko preživljavanje?
Tu već dolazimo do možda najzanimljivije simbolike ovogodišnje priče. Možda su poverovali da bi ih iz političkog bunara mogao izvući iguman Pavle. Možda su pomislili da će pozivanje na duhovnost, manastir, Despota Stefana i srpsku tradiciju uspeti da pokrije ono što savremena politika više ne može. Ali postoji jedan problem.
Iz bunara se ne izlazi tako što se na njegovom otvoru postavi transparent. Ne izlazi se ni pozivanjem istorijskih ličnosti. Ne izlazi se ni estradom. Ne izlazi se pečenim volom. A naročito se ne izlazi tako što se narodu govori da je sve dobro dok narod vidi da nije. Iz političkog bunara može se izaći samo poverenjem. A poverenje se ne organizuje. Ono se stiče. Godinama. Radom. Odgovornošću. Poštenjem. I rezultatima.
Zato je opasno kada se istorija pretvara u politički alibi. Despot Stefan pripada svima. Pripada Despotovcu, Resavi, Srbiji i istoriji. Ne pripada nijednoj partiji. Nijednoj vlasti. Nijednoj opoziciji. Nijednom funkcioneru.
I možda je upravo zato najlepši način da mu se oda poštovanje — da se njegovim imenom ne zaklanjamo, nego da pokušamo da razumemo šta njegova epoha danas govori nama.
Ako već govorimo o duhovnom preobraženju, možda prvo treba da počnemo od sebe. Jer nije preobraženje kada se promeni program. Nije preobraženje kada se promeni plakat. Nije preobraženje kada se jedan datum pomeri, a drugi ubaci. Nije preobraženje kada se na binu dovede estradna zvezda. A nije preobraženje ni kada se pred izbore iznenada svi sete tradicije, crkve, Despota Stefana, manastira i naroda. To je samo politički marketing sa istorijskim dekorom. Preobraženje je nešto mnogo ozbiljnije.
Možda bi zato bilo dobro vratiti se osnovnom pitanju: Šta su zapravo Dani srpskoga duhovnog preobraženja? Ako su kulturna manifestacija – neka budu kulturna manifestacija. Ako su duhovna manifestacija – neka budu duhovna. Ako su posvećeni istoriji i tradiciji — neka istorija i tradicija budu u njihovom centru. Ali ako su postali samo još jedna velika pozornica na kojoj će se smenjivati estradne zvezde, funkcioneri, partijski prvaci i obavezni protokol – onda moramo imati hrabrosti da priznamo da smo izgubili ono zbog čega su nastali. Jer više nije problem koliko Dana imam.. Problem je koliko je od njih ostalo.
I zato se vraćamo na početak. Da li smo se preobrazili ili smo se uobrazili? Možda smo poverovali da možemo sve. Da možemo da organizujemo ceo avgust. Da možemo da okupimo narod kad god poželimo. Da možemo da ga pošaljemo na tribinu, koncert, štand ili miting. Da možemo da mu objasnimo šta treba da misli. Da možemo da ga ubedimo da je sve uspešno ako se na fotografiji vidi dovoljno ljudi. Da možemo da pozovemo Despota Stefana kad nam zatreba malo istorijskog autoriteta. Da možemo da pozovemo igumana Pavla kada zagusti.
I da će, nekako, sve to zajedno uspeti da nas izvuče iz političkog bunara. Ali narod je, izgleda, počeo da razlikuje duhovno preobraženje od političkog preoblačenja. Razlikuje kulturu od estrade. Razlikuje tradiciju od folklornog dekorisanja vlasti. I, što je najvažnije, razlikuje poštovanje prema istoriji od njenog političkog prisvajanja. Zato možda nije potrebno da imamo još duži avgust. Potrebno nam je više smisla. Nije nam potrebno više događaja. Potrebno nam je više sadržaja. Nije nam potrebno više prvih redova. Potrebno nam je više publike. Nije nam potrebno više pozivanja na Despota Stefana. Potrebno je da konačno nešto naučimo od njega.
A možda nam, na kraju, ne treba ni iguman Pavle da nas izvlači iz bunara. Dovoljno bi bilo da prestanemo da kopamo.
Najnoviji komentari