На данашњи дан, 19. јула 1427. године по јулијанском календару, преставио се деспот Стефан Лазаревић – син Светог кнеза Лазара, владар Србије, витез, дипломата, песник и ктитор Манасије.

На месту његовог последњег даха, у области властелина Ђурђа Зубровића, подигнут је спомен-камен од белог мермера. Он и данас стоји у порти цркве у засеоку Црквине, некадашњој Дрвенглави, између Марковца, Стојника и Међулужја, у околини Младеновца.

На камену је уклесано потресно сведочанство о последњим тренуцима живота српског владара:

„Ја Деспот Стефан, син Светога кнеза Лазара, и по престављењу тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске а још и Поморју Зетском…“

У натпису је забележено да је деспот на месту званом Глава, 19. дана месеца јула, окончао свој земаљски живот.

Историјски датум 19. јул по тадашњем календару данас се обележава 1. августа. Зато је 1. август празник Светог деспота Стефана Лазаревића, а одлуком Одбора Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије установљено је да се тог дана сваке године обележава и Дан сећања на владавину деспота Стефана Лазаревића у манастиру Манасији.

Шест векова касније, име Стефана Лазаревића нераздвојно је везано за Манасију и Деспотовац. Деспот је почетком XV века подигао Манасију, своју највећу задужбину, као духовно, културно и просветно средиште Србије. Манасија није била само манастир и утврђење. У њој је створено једно од најзначајнијих средишта српске средњовековне писмености – Ресавска преписивачка школа. Управо зато Стефан Лазаревић није оставио само зидине и куле. Оставио је једну културну вертикалу: државу, духовност, књижевност, писменост и уметност. Манасија је почела да се гради 1407. године, а градња је завршена 1418. године.

Посебан догађај догодио се почетком овога века. Током археолошких истраживања у Манасији пронађени су земни остаци за које је, на основу историјских, археолошких, антрополошких и ДНК истраживања, утврђено да припадају деспоту Стефану Лазаревићу. Његови остаци почивају у његовој задужбини – Манасији, испод беле мермерне плоче у јужном делу цркве. Ово је за Деспотовац од изузетног значаја. Човек по коме је Деспотовац добио име почива у својој задужбини, на само неколико километара од града. То је историјска предност коју немају многи градови.

Други велики град који носи снажан печат деспота Стефана јесте Београд. Деспот Стефан је Београд учинио престоницом Србије и у њему започео велику обнову и изградњу. Зато је посебну симболику имао догађај када су део моштију Светог деспота Стефана донете у Београд и положене у Вазнесењску цркву. Тако су се мошти светитеља поново нашле у граду који је он у своје време изабрао за престоницу. Манасија је место његове задужбине и почивалишта, а Београд један од највећих трагова његове државничке делатности.

То је веза која би могла да буде основа за један велики културно-историјски пројекат: Манасија-Деспотовац-Београд-Деспот Стефан Лазаревић.

Одлука да се 1. август званично обележава као Дан сећања на владавину деспота Стефана Лазаревића у Манасији представља прилику да овај датум добије много већи значај. На државној церемонији 1. августа 2025. године у Манасији служена је Света архијерејска литургија, обележена је ктиторска слава, а после литургије представници државе поклонили су се и целивали мошти деспота Стефана.

Али ту се поставља питање: Да ли Деспотовац може и треба да уради више?

Одговор је – да.

Јер мало је градова у Србији који имају тако снажну историјску личност, очувану задужбину, средњовековно утврђење, место почивалишта владара, Ресавску школу, споменик у центру града и име које директно потиче од титуле његовог ктитора.

Пред нама је 2027. година – 600 година од смрти деспота Стефана Лазаревића. То не би требало да буде само још један датум у календару културних манифестација. То би могао да буде највећи историјски и културни догађај у новијој историји Деспотовца. Зато би већ сада требало припремити програм који би трајао неколико дана, а чији би центар био 1. август.

Како би могли да изгледају Дани Деспота Стефана Лазаревића?

1. Свечана литургија у Манасији 1.августа треба да почне литургијом и молитвеним поменом Светом деспоту Стефану. Након литургије верници и гости могли би да се поклоне моштима деспота.

2. Велика државна академија у Манасији или Деспотовцу могла би бити посвећена деспоту Стефану, уз учешће Српске православне цркве, државних институција, научника, универзитета и културних установа.

3. Међународни научни скуп „Стефан Лазаревић – 600 година сећања“ о деспотовој држави, Београду као престоници, Манасији, Ресавској школи, средњовековном праву, дипломатији, војсци и витештву, књижевности, „Слову љубве“, односу Србије и Угарске, односу Србије и Османског царства, културном наслеђу Моравске Србије… Научни радови могли би бити објављени у зборнику „Деспот Стефан Лазаревић – 600 година“.

4. Велика изложба у Деспотовцу посвећену животу деспота Стефана од Косовске битке, преко његовог односа са кнегињом Милицом и братом Вуком, до Београда, Манасије, витештва, књижевности и његове смрти. Посебан део изложбе могао би бити посвећен мраморном спомен-камену у Црквинама, као месту његовог престављења.

5. Витешки фестивал је већ једна од препознатљивих манифестација Деспотовца. Витешки фестивал „Деспот Стефан Лазаревић“ последњих година привлачи љубитеље средњег века, а програм обухвата реконструкције борби, средњовековни начин живота, лов, старе занате, кулинарство и стреличарство. За 2027. годину могао би да буде проширен у велики међународни фестивал средњовековне културе.

6. „Град деспота Стефана“ требао би да буде пројекат министарства културе републике Србије. Средњовековни градови су имали подграђе-suburbium, размештено око утврђња. Струка би требала да одреди да ли се подграђе треба градити непосредно уз тврђаву или далје од ње. Овај средњовековни град треба да има куће занатлија, ковачницу, грнчарску радионицу, писарницу, средњовековну кухињу, шатор властелина, витешки логор, стрелиште и трговачки део-трг са стацунима-трговачким радњама. Деца би могла да виде како се писало, како се ковао мач, како се правио грнчарски предмет, како је изгледала средњовековна одећа и како је живео обичан човек у време деспота Стефана.

7. „Пут деспота Стефана“ би био посебан туристички програм и могао би да повеже Београд-Црквине-Деспотовац-Манасију-Ресавску пећину-Лисине и Сењски Рудник. На тај начин Деспотовац не би био само место у коме се посећује Манасија. Он би постао полазна тачка за упознавање историјске и природне баштине Ресаве.

Посебно би атрактивна била историјско-симболичка поворка деспотовог сећања, не као реконструкција историјског догађаја, већ као свечана културна манифестација, која би се на Дан сећања одржавала у Манасији. У њој би могли учествовати: витезови, монаси, стрелци, занатлије, ученици, културно-уметничка друштва, коњаници и грађани. На челу би била застава деспотове Србије.

„Дани српскога духовног преображења“ већ више од три деценије постоје као важна културна манифестација Деспотовца. Последњих година њен програм поново је снажније везан за Манасију, а обухвата концерте, изложбе, књижевне вечери, научне скупове и витешке садржаје. Али шесто година од смрти деспота Стефана представља прилику да се направи нешто ново. Не још један концерт. Не само још једна свечана академија. Не само још један витешки фестивал.

Већ велики национални пројекат који ће Деспотовац позиционирати као град деспота Стефана Лазаревића. Јер Деспотовац нема само Манасију. Он има деспотово име, деспотову задужбину и деспотове мошти. Има Ресавску школу. Има споменик деспоту Стефану у самом центру града. Има природно богатство Бељанице и Ресаве. Има Сенски Рудник и јединствено индустријско наслеђе. Има историју која може да се претвори у туризам, културу, образовање и развој.

Од оног јулског дана 1427. године када је властелин Ђурађ Зубровић над телом преминулог деспота подигао мермерни спомен-камен, прошло је шест векова. Камен је остао. Остао је и запис. Остала је Манасија. Остао је Београд који је Стефан учинио престоницом. Остала је Ресавска школа. Остало је „Слово љубве“. И остало је име човека по коме се данас зове – Деспотовац.

Зато би 2027. године, када се навршава шесто година од смрти деспота Стефана Лазаревића, Деспотовац морао да буде место у које ће доћи историчари, писци, уметници, духовници, витезови, ученици, туристи и гости из целе Србије и света. Не да бисмо само обележили једну годишњицу. Већ да бисмо показали да један средњовековни владар и после шест векова може да буде темељ савременог идентитета једног града.

Јер Деспотовац није добио име по деспоту случајно. Деспотовац је добио име по човеку чије наслеђе тек треба да научимо да претворимо у будућност.